Šest meseci nakon velike tragedije, koruptivnog zločina koji je odneo 16 života, Srbija stoji na raskršću. Starim putem više ne može, a novi se još ne vidi jasno. Na tom raskršću stoje tri kolone.
Prva je ona koja se čvrsto drži prošlosti. Uporni i zatvoreni, ne žele da priznaju da je došlo vreme za promene. Ne veruju da je sve već dato, veruju da je lider nezamenjiv, da posle njega dolazi samo haos. Zaklinju se u stabilnost, ali stabilnosti odavno nema.
Drugu kolonu čine oni koji traže promenu. Oni koji veruju da Srbiju treba osloboditi iz kandži jedne partije i predati je studentima, profesorima, možda i ponekom iz opozicije — ako ima snage, poštenja i ideje. Odluka im je jasna, energija prisutna.
Treći — najbrojniji — stoje, gledaju, ćute. Kolebaju se. Vide da ovo više ne valja, ali ne veruju da neko drugi može biti bolji. Plaše se izdaje, iako znaju da su već izdani. Plaše se promena, iako promene već kucaju na vrata. Vagaju, kao da imaju još vremena. Njima je posvećena sledeća istina, napisana pre više od sto godina, a kao da je napisana juče:
„Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.
Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
Ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!
I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.“
(Milan Rakić, „Na Gazimestanu“)
Više od veka kasnije, i dalje se ne veruje mladima. A samo oni, uvek, osvajaju budućnost. Bore se protiv kočničara, sumnjičavaca, starih kadrova i umornih ideologija — i uvek pobede. I sada će.
Dok se u Srbiji lomi društvo između budućnosti i prošlosti, odlazeći predsednik bruka državu — čak u Majamiju. Pokušava da se nepozvan ušunja na skup Republikanske stranke, pod lažnim imenom, kršeći američke federalne zakone. Cilj: fotografija sa novim predsednikom SAD. Cirkus, ali plaćen našim novcem. Kad je odbijen, navodno se razboleo i preleteo okean da se skloni u vojnu bolnicu. Taman toliko da izbegne Moskvu i obeležavanje Dana pobede nad fašizmom. Danas nije popularno biti uz Rusiju, pa se balansira — između Zapada koji ga ne prima i Istoka kojeg se sada boji jer može da ugrozi investicije. A bez investicija nema čerečenja para, puteva koji koštaju tri puta više, nema EXPO-a, nema stadiona, nema dila sa burazerskim i stranačkim firmama.
Nije uobičajeno da predsednik jedne države bude glavna negativna figura u živom rimejku serije Poroci Majamija. Ali eto — dočekasmo i to.
Maj 2025. počinje pod pritiskom. Vreme kolebanja ističe. Oni koji još stoje na raskršću moraće da izaberu — da li žele poroke Majamija ili normalnu Srbiju. Odlaganja više nema. Ne može se na raskršću stajati večno.
