Ne padaju maske same od sebe. One pucaju kada istina postane nepodnošljiva za one koji ih nose. A istina je da su tog dana, pred očima čitave nacije, studenti pretučeni, sloboda zgažena, a dostojanstvo nacije udareno metalnim štitom u čelo. Pod udarcem je pala Katarina Milankov – studentkinja koja je do Strazbura vozila bicikl da bi dostojno svedočila o poniženju jedne zemlje. Tukli su i njenog oca. Tukli su čestit deo Srbije koji je ustao i odlučio da više ne ćuti.
Jer ovaj glas, jednom podignut, više se ne spušta. On se širi i pumpa kao vetar pred buru. I mora pući. Ne narod – već režim.
Ko su njegovi čuvari? Nisu to više samo poznati nasilnici i senke iz „Ćacilenda“. To su i oni koji pod maskom, šlemom i pendrekom gaze zakon u ime reda. To su naši sugrađani – nečiji sinovi, muževi, komšije – koji se, kada obuku uniformu, pretvaraju iz dr Džekila u gospodina Hajda. Zaboravljaju da se zakon ne sme selektivno primenjivati. Jer kada zakon postane oružje, a ne štit – tada ni država više nije država, već režim.
„Najgore vlasti su one koje se boje sopstvenog naroda.“ – rekao je Platon.
Policija koja bije narod nije policija – to je represivni aparat. To nije služba bezbednosti, već pretnja bezbednosti. Opravdanje „samo smo radili svoj posao“ više ne važi. I čuvari u koncentracionim logorima su se pozivali na istu frazu – pa su ipak odgovarali. Jer ni najrigidniji zakon ne može opravdati nečovečnost. U zakon treba da verujemo svi – ali to podrazumeva da ga se najpre pridržava vlast.
Jedan policajac je trenutno u pritvoru. Proganjanje, nasilje, pretnje oružjem upućene ženi i njenom detetu – sve dokumentovano zahvaljujući hrabrom vlasniku kafića koji je predao snimak. Bez tog snimka, sistem bi ga možda sakrio. Jer sistem čuva svoje kerbere.
Ne treba nam takva policija. Treba nam profesionalna, obučena, moralna i odgovorna policijska služba. Ne maskirani razbojnici s pendrecima i štitovima. Ovaj aparat treba demontirati i graditi ispočetka – sa lustracijom, ispitivanjem svakog pojedinca, njegovih postupaka i zakonitosti delovanja.
Zato što zemlja u kojoj policija udara po sopstvenoj deci – to više nije zemlja, to je logor straha. Zato što dolazi dan kada će maske pasti. I treba da padnu. Da bismo se pogledali u oči. Svi.
