Nadstrešnica je pala 1. novembra. Šesnaest života je otišlo u sekundi. Šesnaest porodica je zavijeno u crno. Jedan grad – bez daha. Novi Sad. I dok je konstrukcija pala na betonski pločnik, sistem je pao na savest svih nas.
Od tada je prošlo skoro sedam meseci. Sedam meseci u kojima studenti ne sede u klupama. Ne spremaju ispite. Ne razmišljaju o bodovima, rokovima, kreditima. Sedam meseci ne studiraju – bore se. Za život. Bukvalno. Ne samo za svoj. I za vaš. I za živote svih onih koji još uvek ne razumeju da je ovo borba protiv smrti, protiv predatora, protiv skupljača duša i onih koji je prodaju u zamenu za sendvič.
Jer ono što se desilo tog dana nije bila „nesreća“. Bio je to zločin. Zločin nemara. Zločin korupcije. Zločin neznanja. A kada sistem ubija, ćutanje više nije neutralno – ćutanje postaje saučesništvo.
Zato ovi mladi ljudi ne ćute, proizvode buku, da se čuje pobeda života.
Dok oni viču s megafona, šetaju kilometrima, organizuju se bez partija i bez para – vlast se pravi gluva i luda. Pitaju: „Zašto izbori? Nema razloga.“ A razloga je sve više, svakog dana novi. U suzama roditelja. U upornosti mladih. U jajima bačenim ka simbolima režima. U svakoj šetnji koja ne staje. I u svakom studentu koji mirno i jasno kaže: „Ovo je i moj grad. I moja zemlja.“ Razlozi vrište iz svakog neosnovanog pritvora, svakog pretučenog mladića ili povređene devojke.
Nenadležni se pravi važan. Neće da raspiše izbore jer „nema razloga“. A pravi razlog svi znamo – brojke mu ne idu u prilog. Njegova istraživanja kažu da gubi. Zna da mu ne pomažu više ni Bugarski vozovi, uvozni birači, ni fingirani protivnici, ni medijski monstrumi, ni fantomski glasači.
I sad bi desetine hiljada studenata trebalo da se jednostavno vrate u klupe?
Nakon sedam meseci? Nakon izgubljene godine? U trenutku kada su najzad shvatili da imaju moć da menjaju društvo na bolje – ne zbog indeksa, već zbog hrabrosti?
Neće se vratiti. Neće pristati. I sigurno – neće zaboraviti.
Jer kako da se uči, ako se ćuti? Kako da se gradi, ako se ruši? Kako da se živi, ako se umire u tišini?
Društvo puca po šavovima, baš zbog tih godina nataloženog ćutanja. Lažna hapšenja, fingirani procesi, neuslovne zatvorske bolnice za studente i protestante, a luksuzne klinike za funkcionere s „povišenim pritiskom“ i ekspresno donošenje rešenja o ukidanju pritvora. Ukidanju pravde. Sve se vidi. Sve se zna.
Naravno da će biti izbora.
Naravno da će pobediti mladost. To se ne dovodi u pitanje. Jedino što ostaje otvoreno jeste: hoće li poraz starog sistema biti dovoljan da se ne rodi novi – jednako truo, samo u drugom pakovanju.
Jer kocka je bačena.
I niko više ne može da kaže da nije znao.
