Istražujući izvore za tekst o šabačkom Velikom parku, naišao sam na neobičan i dragocen podatak. Pesnik Ivan Glišić napisao je jednu od svojih najpoznatijih pesama, Ulicu jorgovana, inspirisan lejama ovog mirisnog žbuna koje su nekada rasle duž Knez Mihailove ulice. Kako mi je sam potvrdio, početkom sedamdesetih tu je bio bezimeni, neizgrađeni sokak, oivičen jorgovanom. U tom mirisnom ambijentu su se uveče okupljali slikari, muzičari i pesnici – članovi tadašnjeg Kluba mladih stvaralaca.
Ivan je pesmu posvetio slikarki Slobodanki Rakić Šefer, a ona ga je nagovorila da tekst pošalje u Zagreb kompozitoru Rajmondu Ruiću. Tako je nastao evergreen koji su izvodili brojni muzičari. Najpoznatija interpretacija je ona Darka Domijana.
Miris jorgovana iz te priče podsetio me je na posetu Dubrovniku od pre nekoliko godina. Tokom konferencije o arhitekturi kojoj sam prisustvovao, u gradu se održavao veliki skup katoličke omladine, zbog čega su sve ulice u centru bile zatvorene za saobraćaj. Grad bez automobila krio je zanimljivo iznenađenje. Iz dvorišta omeđenih kamenim zidovima, širio se miris jasmina. Tada sam pomislio – a ta misao me prati i danas – kako bi bilo lepo da umesto parkiranih automobila u našim gradovima imamo leje cveća i biljaka, i kako bi svaki kraj, svaka ulica ili svaki grad, mogao da ima svoj prepoznatljiv miris.
Zanimljivo je da mirisne informacije u mozgu zaobilaze talamus i direktno stižu do limbičkih struktura koje su ključne za emocije i pamćenje. Ta fiziološka bliskost čini mirise snažnim nosiocima uspomena – dovoljno je da osetimo poznat miris i da se istog trenutka vratimo u bezimeni sokak iz mladosti.
Ovakve priče su ono što nas povezuje sa prostorom. Ulica jorgovana možda više ne postoji kao fizičko mesto, ali postoji u pesmi, u sećanju, i u mogućnosti da jednog dana ponovo zaživi – ne nužno u istom obliku.
Savremeni urbanizam sve više vrednuje kvalitativne aspekte prostora: jedinstveni duh mesta, lokalni identitet, mikroambijente i čula kojima doživljavamo grad. Svaki prostor nosi slojeve istorije, priče i simbole koji pružaju specifičan estetski i duhovni doživljaj. Planeri danas nastoje da poštuju te veze – upravo one koje čine da zajednica oseća pripadnost prostoru.
Veliki park u Šapcu, sa očuvanim zasadima jorgovana (koje bi trebalo proširiti), primer je toga kako ambijent može postati živa veza sa pričama iz prošlosti, ali i podsticaj za kreiranje ambijenata koji će inspirisati na neke nove priče.
