Javni prostori su postojali kao mesta okupljanja i pre antičke Grčke, ali ih mi od grčke agore percipiramo kao prostore političkog odlučivanja i društvenog delovanja. Agora je bila središte javnog života – trg na kojem su se donosile odluke, na kome se trgovalo, sudilo i raspravljalo o pitanjima zajednice.
Međutim, iako se antička Grčka često smatra kolevkom demokratije, ta demokratija je bila daleko od inkluzivne. Pravo učešća u javnom životu imali su isključivo slobodni muškarci – građani polisa. Žene, stranci i robovi su bili isključeni iz političkog procesa, dok je radna snaga, koja je omogućavala funkcionisanje polisa, ostajala bez glasa, na marginama društva.
Od tada, pa do današnjih dana, mnoge su bitke vođene na ulicama, i mnogi su vladari i društveni sistemi morali da odu u neslavnu istoriju da bi svi ljudi mogli slobodno da iskažu svoj stav i da ulice postanu prostori koji pripadaju svima.
Ali bitka za slobodu nikada ne završava. I danas su naše ulice mesta na kojima tražimo pravdu – zbog nebezbednih javnih objekata, zbog parkova koji se pregrađuju, zbog nepravde koja se već predugo iz institucija koje ne funkcionišu preliva u naš svakodnevni život.
Ričard Senet kaže da se demokratija ne događa iza zatvorenih vrata, već na ulici, u prostorima gde se različiti ljudi sreću i uče kako da budu građani zajedno.
Naše ulice nisu samo putevi kojima negde stižemo ili mesta na kojima parkiramo automobile, već i mesta susreta, dijaloga i borbe. One pripadaju svima nama – onoliko koliko smo spremni da ih zauzmemo, branimo i oblikujemo prema potrebama zajednice.
Zato je važno da budemo prisutni, da budemo solidarni i glasni, i da nikada ne prepustimo ulice onima koje bi da ih zatvore, ograde, i da ih – zajedno sa našom slobodom i našim pravima – učine nedostupnima većini građana.
Marko Gavrilović, master inženjer arhitekture
