Jovan Ilkić, projektant Krsmanovića kuće u Šapcu, bio je jedan od najznačajnijih srpskih arhitekata s kraja 19. i početka 20. veka. Kao izuzetno plodan graditelj, izveo je stotinak objekata. Među najznačajnijima su Zgrada Narodne skupštine, Zgrada Hotela Moskva i Zgrada Studentskog kulturnog centra (sve tri u Beogradu). Poslednju je projektovao u saradnji sa arhitektom Miloradom Ruvidićem, takođe značajnim stvaraocem tog perioda, rodom iz Lipolista. Obojica su stvarala u tada dominantnom stilu akademizma.
Ovaj pravac odlikuju jasno izražena simetrija i uravnotežene proporcije, zasnovane na principima klasične arhitekture. Arhitekte su u vreme dominacije ovog stila često kombinovale elemente različitih istorijskih stilova. Iako dopadljiv i reprezentativan, akademizam je pretežno počivao na ponavljanju već uspostavljenih stilskih matrica, pa autorima nije pružao mnogo prostora za autentično stvaralaštvo. Umesto inovacija, prednost su imali sklad, monumentalnost i prepoznatljiva dekorativnost.
Krsmanovića kuća je građena kao poslovno-stambeni objekat sa nekoliko velikih lokala u prizemlju i spratom predviđenim za stanovanje. Kuću je u miraz pri udaji za Dimitrija Krsmanovića donela Jovanka Topuzović. Njen otac, Stevan Topuzović, testamentom je odredio da se na tom mestu podigne 12 lokala, i da se od prihoda kuće svake godine odvaja po 200 dukata kao miraz siromašnim šabačkim devojkama. Kada je Jovanka nasledila kuću, nasledila je i tu obavezu i ispunjavala ju je sve do početka Prvog svetskog rata. Kažu da je poslednji naslednik Krsmanovića predao zgradu u državnu svojinu.
Zgrada nije u potpunosti sačuvala svoj izvorni izgled. Kupola koja se nalazila iznad centralnog dela objekta porušena je u Prvom svetskom ratu, kada su takođe uništeni i nizovi figura postavljeni na vrhu atike duž uličnih fasada. Na ugaonom frontu, iznad balkona, nalazi se medaljon sa godinom izgradnje, a levo i desno od njega po dve dekorativne niše sa figurama Flore, boginje cveća, proleća i plodnosti.
Decenijama je u centralnom lokalu radila prodavnica obuće – Borovo, zbog čega je zgrada u svakodnevnom razgovoru najčešće nazivana tim imenom. I to najpre kao mesto susreta – kod Borova.
Na žalost, danas se u ovom lokalu, u samom centru Šapca, nalazi velika kladionica. Izlozi kroz koji se nekada mogla sagledati unutrašnjost objekta, zatvoreni su tamnim folijama. Ovo je još jedna prilika da se zapitamo kako se vlasnici objekata sa statusom zaštićenog kulturno-istorijskog nasleđa odnose prema našem gradu i zajedničkoj baštini, ali i šta su institucije grada učinile da to spreče. I na kraju, a ne manje bitno, šta svako od nas može da učini po tom pitanju.
Marko Gavrilović, master inženjer arhitekture
