Sećate li se šabačke Kulture, one fine dame koja vekovima unazad stvara oreol oko Šapca i vazda mu vraća sjaj? Strašne su je muke i nepravde snašle. Svoje umorno posramljeno lice već godinama uspešno krije pričom o slavnim prošlim vremenima. Ali uvek dođe trenutak kada se muka više ne može sakriti. Izgleda da je došao.
Zamislite koliko su našu divnu šabačku Kulturu pogodile priče o načinima na koji se postaje direktor neke ustanove. Nemaš fakultetsku diplomu kako nalažu zakoni i statuti, a hoćeš da uživaš u škripi direktorske fotelje? Nikakav problem, promenićemo statut! A zakon? Ma daaaaaj! Nemaš pet godina rada u kulturi? Ne sekiraj se oko gluposti! Smislićemo neke nevladine organizacije čija imena dobro zvuče! Uostalom, ko još gleda konkursnu dokumentaciju! Ne znaš šta treba da radiš, a ne znaš ni kako? Izvinjavam se, a gde piše da direktor mora da zna da radi svoj posao? U zakonu? Ma, daaaaj! Stavićemo satenske zavese na prozore, neka se spolja vidi glamur!!! Kakve veze ima što će te zavese zakloniti svetlost, kome još smeta mrak!?
Naša Kultura je jedva uspela da prevaziđe period kada je potpuno pogrešno shvaćen useljaj predstavnika vlasti u Međunarodni istorijski arhiv. Pardon, Međuopštinski. Ko je samo mogao da pomisli da su Arhivu uzete čitaonice, biblioteka, kancelarije i izložbeni prostor! Svašta! Tu su se uselili divni vredni ljudi koji su se trudili da dostojanstvena Kultura zablista bar 7% jače! Koji je to junak izmislio da je neko hteo da od depoa, u kome se čuva važna arhivska građa, napravi galeriju ili da su najstručniji, najvredniji i najbolji radnici imali takve ugovore o radu da su vrlo brzo završavali sa radnom knjižicom u džepu! Zamislite te gnusne izmišljotine o jednom Međunarodnom istorijskom arhivu! Pardon, Međuopštinskom.
Šabačka Kultura se uvek pitala kako je moguće da nekom padne na pamet da neradnici u kulturi nisu zadovoljni opštim stanjem, budžetima, primanjima? Zar postoje ljudi koji ne shvataju koliko je divno iščekivanje novog rebalansa jer stari ne prepoznaje kategoriju KULTURA! Neradnicima u kulturi mesečna primanja ne znače mnogo jer oni žive od lepote! Zamislite besmislicu da neko radi da bi dobio platu, i to onu ispod proseka!? Ko još plaća račune svakog meseca!? Zašto dečja soba mora biti topla usred zime!? Zar nije brže, jače i bolje pokriti mališane Vinaverovim prevodima Andersenovih bajki! Prekrivač od snova za slatke snove! Ko kaže da se mora jesti svaki dan!? Krčanje creva se ne čuje ako se pojača muzika! Betovenova klavirska sonata je ukusnija nego salata! Za glad je odlična i čaša mlake vode (u slučaju da neko ne sažvaće dobro svoju muku pa mu ostane kao knedla u grlu)!
Ne, ne, nikako voda! Kultura je volela tu knedlu u grlu kod svojih neradnika! Moraju se utišati, znala je to! Zato im je, kako samo ona ume, svakog dana šaputala da su loši, da ne znaju! Nisu je zanimale sve velike i važne stvari koje su neradnici u kulturi ostavljali iza sebe. Naučnoistraživački rad nije rad, već samo ono što kompetentni direktor kaže da jeste! Rad je potvrdno klimanje glavom, rad su neiskreni komplimenti, rad je pokušaj rada i, naposletku, rad je postojati sa knedlom u grlu!
Sa koliko neistina i problema se naša divna Kultura suočava… Iako potresena, navukla je svoje bele rukavice na ruke i otišla na premijeru predstave u Šabačkom pozorištu! Podigla je zgužvani papir sa poda i zakačila ga na oglasnu tablu. Na njemu je pisalo: Nova sistematizacija. Osetila je nemir. Sedište pored nje je bilo rezervisano za većnika za kulturu. Bilo je prazno. Došli su i neki ljudi u odelima. Žuljale su ih cipele. Gušila ih je kravata.
Počela je predstava. Bez glumaca.
***Da li će naša Kultura ostati na premijeri do kraja ili će napustiti salu? Već joj je prilično neprijatno. Isprljala je bele rukavice.
