Trećeg i četvrtog maja u Srbiji treba sve da stane. Ne, to nije protest. Ćutanje od par minuta treba da bude vreme sećanja i preispitivanja. Kao što Japan svake godine, na dan bombardovanja atomskim oružjem, zastane, sagne glavu i pomoli se…da se takvo nešto nikada više ne desi. Minuti ćutanja i pogleda u sebe, bilo na ulici, u kući ili kancelariji. Solidarnost, humanost, saučešće, možda i opšta katarza.
Nama su streljana deca. A možda su mogla biti spašena. Samo da je sistem bio čitav. Dečak ubica iz Ribnikara je zasigurno pokazivao znake nestabilnosti. Niko ih nije video. Ostavljen sam sebi, pucao je na ceo svet. Mladić ubica je rafalno pokosio svoje dojučerašnje drugove. Nije se obazirao na molbe za milost. Slep, u potrebi za osvetom, metkom je presudio svemu što se miče. I on je mogao biti sprečen. Toliko puta je prijavljivan, znalo se za oružje koje njegov otac ima u kući, ali on je bio nečiji, nedodirljiv.
Žrtve od trećeg i četvrtog maja očajno traže saučešće i kajanje, ono prosto, obično, ljudsko, bez performansa i političkog zamajavanja. Ljudi su to osetili. Nekolicina. Ostali su prolazili, žurili za svojim poslom, a na par mesta su momci skriveni kapuljačama vikali, trubili iz kola, dobacivali i glasno provocirali. Zašto? Šta su njihovi argumenti? Protiv čega su to oni?
Više puta sam pokušavala da razgovaram sa protivnicima protesta i promena. Međutim, tu dijaloga nema. Oni su samo protiv. Koju god činjenicu da im predočiš, oni odgovaraju naučenim floskulama: a, koga bi ti, one bivše…ne može meni niko da ograničava slobodu kretanja…ćuti, može biti i gore…studenti su izmanipulisani…sve to prave neki strani centri moći…naš predsednik je dobar, ovi njegovi okolo sve kvare…znam da je istina, rekli su na televiziji…imam ja čoveka…neću da se mešam, ne tiče me se…tako je uvek bilo…
Pa, evo za njih, glasne protivnike, spremne i na psovku i na palicu, ali i za nemešajuće ćutače, koji misle da je sve uzalud, nekoliko pitanja, brutalnih, namerno smišljenih da zaboli:
- Jutro kao i svako drugo, ispratite dete u školu, usput ćaskate i nešto planirate, ili se u žurbi prepirete, možda ga nešto i grdite. Posle sat vremena čujete za gužvu u školi, zovete, niko ništa ne zna, kažu pucnjava, jurite, ima mrtvih, obilazite i virite, vučete za rukav sve koje znate, molite policajce i lekare, svi vas obilaze, a onda vas pozovu u stanicu policije i čitaju spisak ubijenih. Znate zašto ste tu. Svako ime dolazi iz zaglušujuće magle, ali se molite, poslednjom snagom se molite da je sve neka greška. A onda vam realnost odseče ruke i noge, ostavi samo glavu sa kojom ne znate šta da radite. Kako vam je?
- Seosko okupljanje. Deca odlaze da se druže, kao i obično. Čujete rafale, neko vam u panici lupa na kapiji, dozivanje i haos svuda. Stižete, krv i tela u mraku. Nalazite svoje dete, još diše, grlite ga i hrabrite, obećavate, a ono umire. Kako vam je?
- Sedite u kolima, vraćate se kući, stajete na naplatnoj rampi. Osetite strahoviti udar. Par trenutaka kasnije sestra vam je mrtva, smrskana na zadnjem sedištu. Bol i nesvest vam ne daju da budete prisutni. Kasnije vam niko ništa ne govori. Vi ste samo mali, obični ljudi. A onda se oglase neki novinari, nastaje gužva, posećuju vas, ubeđuju da nije bilo tako kako je bilo. Prisustvujete suđenjima gde vas lažu. Čitate novine gde vas lažu. Gledate televiziju gde vas lažu. A sestra vam je mrtva. Kako vam je?
- Rešili ste da dogradite deo kuće. Idete po šalterima i uvek vam fali po neki papir. Ipak ste zagovorili majstore, počinjete da zidate, ali komšijama smeta. Dolazi inspekcija i naloži da radove zaustavite. Opet papiri. Ali sad vas gledaju kao prestupnika, pa se tako i ponašaju prema vama. Kažu, mora se rušiti. Vaša deca neće imati sobu. I dok se prebirate kako da vratite kredite koje ste za to podigli, gledate vesti o zdanju na Kopaoniku, u vojnoj zoni. Kažu, mora se rušiti. Vi ste sada na tridesetoj rati, od zidanja nema ništa, a onaj restoran još radi. Kako vam je?
- Radite u fabrici koja je skoro svečano otvorena. Nedovoljno je. Zato radite još neke dodatne poslove. Ali umorni ste. U fabrici nema pauza, nema sedenja, zabranjeno je. Deca to ne razumeju. Kažu da ste nesposobni. Jer, kako drugi, kako ostali…Oni putuju, imaju lepe telefone, moderne patike. Onda gladujete, oblačite se na buvljaku, plaćate na pozajmicu svaki dečiji hir. Neka oni bar imaju. Ali deca neumorna u zahtevima. Grdite ih, ali slušate, grebete i prašinu iz novčanika samo da ne krenu pogrešnim putem, samo da sačuvate elementarno dostojanstvo roditelja. Kako vam je?
- Živite u trideset kvadrata. Deca uče sa kolena u kupatilu. Gledate po internetu đakuzije, jahte i kavijare. Ko su vlasnici? Znači li vam nešto predznak kontroverzni? Kako vam je?
- Dete vam upisuje srednju školu. Uporedo ide na kurs nemačkog. Već ga vidite kao lekara ili inženjera jer je talentovano, pametno, lepo, obrazovano. Studije su gotove i vi ga pratite daleko. Više neće biti tu da ga gledate, mazite, pričate. Ne spavate dan, noć, čežnja vas prazni i okiva, ali kad viber zazvoni, brišete umor, zatežete bore, pričate veselo, a onda, kada je razgovor gotov, kada ga preklopi tišina, gledate u prazno. Sve ređe plačete, kažete: bolje da ga želim, nego da ga žalim. I idete dalje. Kako vam je?
Ima još pitanja. Možda i brutalnijih. Ali nemam više snage. Sve što nam treba je svest i pravda. Svest da nismo samo na svetu, nismo važniji od drugih, imamo obavezu u društvu, a ne samo prava, da je država naša, sviju nas, a ne ekskluzivno nečija, da ona ne sme ležati na laži i manipulaciji radi sebičnih interesa, da je svako dete naše dete, da nisu ničija deca važnija od drugih, ničija porodica svetija. Iz te svesti niče pravda. I zakoni jednaki za sve. I suština društva. I mir, sreća, zadovoljstvo, blažena jutra i sigurne noći.
Zato, sledeći put, pre nego što navučete kapuljaču, pre nego što ravnodušno prođete bojeći se da vas neko ne pomeša sa demonstrantima, pre nego vam počne radno vreme, pomislite: možda je moglo biti moje dete, muž, sestra…recite: ne dam da me više lažu…šapnite, bar za sebe: dosta je bilo.
