Ne meri se iskustvo godinama koje su iza nas, već onim što smo tokom tih godina proživeli.
Nekada čovek u jednom danu doživi i proživi više nego mnogi tokom niza praznih, nakalemljenih godina. Ti dani postaju i ostaju sveta mesta u našim životima.
A Mostar i januarski dan, sada već davne 1986. svakako jesu sveta mesta u srcima tadašnjih juniorki „Medicinara“, koje su te godine postale juniorske rukometne prvakinje SFRJ.
I sve je bila ljubav.
I sve je bila želja.
I trud, posvećenost, istrajnost, poverenje, odricanje, žrtva…
Možda ih mi tada ne bismo mogle pravim imenom nazvati, ali danas, sa ove četrdesetogodišnje distance, potpuno je jasno da je tako. I više od toga!
Igrajući se loptom, učile smo životna pravila.
Naučile smo da nepravda boli; da ne pobeđuje uvek bolji, ali i da Bog uvek nudi mogućnost koju treba da prepoznamo; da ne postoji nedostižno i nemoguće; da je prepreka putokaz, a ne razlog za odustajanje; da nema neosvojivog ako si spreman celog sebe da daš…
Naučile smo da ljubav uvek nađe svoj put.
Vodila nas je ljubav i ljubavlju smo vođene!
Đorđe Petrović, Dušan Bugarski, Kosta Veselinović, nisu bili samo naši treneri. Bili su ljudi koji su u nas utkali svoje znanje, vreme, entuzijazam, ljubav, čitavo svoje biće.
To gusto, prefinjeno tkanje postalo je naš temelj, uporište, odskočna daska, bedem, snaga, put ka mostarskoj tituli, ali i put u život ka ostvarenju sopstvenih snova, želja, ciljeva…
Nesmestiva u reč je naša zahvalnost.
Ovaj kratki osvrt je naše skromno uzdarje za sve ono čime su nas nesebično darivali.
U ime mostarske generacije,
Aleksandra Pavlović
