Pre tačno godinu dana Šabac je ostao bez jednog od svojih najboljih, najstručnijih i najposvećenijih radnika u kulturi. Njegov odlazak je ostavio grad u tišini koja traje i danas.
Ivan Dosković je rođen 12. septembra 1979. godine u uglednoj šabačkoj porodici. Želju za učenjem i znanjem pokazivao je od malih nogu. Osnovnu školu i Šabačku gimnaziju završio je kao odličan učenik, uz učešće na mnogim takmičenjima. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Slede godine borbe za posao, obećanja, uslovljavanja, nade, razočaranja. Nakon godinu dana provedenih u Međuopštinskom istorijskom arhivu Šabac, radio je u većini šabačkih osnovnih i srednjih škola kao profesor istorije. Generacije učenika će ga pamtiti po blagoj naravi, trudu, znanju, duhovitosti, ali i životnim lekcijama i savetima. Konačno, 2016. godine, Ivan Dosković se vraća u Međuopštinski istorijski arhiv, gde, kao arhivist, započinje sređivanje i proučavanje arhivske građe.
Objavljivao je radove u stručnim u naučnim časopisima, učestvovao na tribinama i naučnim skupovima. Autor je značajnih izložbi: „Šabac i kultura“, „Arhiv na trgu“, „Šabac 1918-1938“, „Pisma iz šabačkog arhiva“, „180 godina pozorišnog života u Šapcu“, „Grafičko nasleđe MI arhiva Šabac“. Koautor je monografije „70 godina arhivske delatnosti u Šapcu“. U međuvremenu je stekao i zvanje višeg arhiviste. Uvek je govorio da je „važno poznavati prošlost jer se neke greške ne smeju ponavljati“.
Iako stručan, predan i posvećen radnik, zbog prirode ugovora koje je dobijao, ali i političkih (ne)prilika, 2021. godine ipak ostaje bez posla. Pravdu je potražio i dobio na sudu pa je 2023. godine nastavio da skida prašinu sa arhivskih fascikli. Nastavio je i da veruje da će svako od nas, ličnim primerom i zalaganjem, uspeti da popravi i ulepša bar delić svakodnevice. Nastavio je da veruje da svaka borba mora imati smisao.
Ne prođe dan, a da ga ne spomenemo. Ostavio je neizbrisiv trag u šabačkoj kulturi. Mnogo veći i bolniji trag ostavio je u životima svojih najbližih – svoje Tanje, majke, oca, sestara, sestričina, sestrića, tetke i svih nas koji smo ga neizmerno voleli i poštovali.
Uvek me je pogađala nepravda sa kojom se sudarao tokom svoje čitave profesionalne karijere. On bi se samo nasmejao i kazao: „Ma, pusti ih! Sve će to biti dobro“ I puštala sam jer sam mu verovala. Sada je došao trenutak da, posle tačno godinu dana, poverujem da više nije tu.
Kristina Aleksić
