Ansambl Šabačkog pozorišta izvođenjem komada „Ovo nije predstava“ obeležio je godinu dana od kako je organizatorka programa tog teatra proglašena tehnološkim viškom. Scenario i režiju potpisuju glumci, a sama predstava predstavlja njihov umetnički prikaz svega onog što se tom teatru dogodilo u proteklih godinu dana.
Naime, većinski deo kolektiva javno je pružio podršku otpuštenoj koleginici, te tražio hitno poništavanje nove sistematizacije rada, vraćanje Jelene Ivetić na posao, kao i razrešenje dužnosti direktorke Šabačkog pozorišta Aleksandre Delić. Neslaganja sa upravom i čelnicima grada kao osnivača pozorišta, počela su nakon što je ansambl pružio javnu podršku studentskim zahtevima u januaru pošle godine. Od tada su otkazani mesečni repertoari, premijera predstave na kojoj su glumci radili, kao i teatarski festival „Pozorišno proleće“, a spoljni saradnici odbijaju saradnju sa pozorištem u Šapcu pod trenutnom upravom.
„Rad na ovoj predstavi, iako to nismo znali, traje više od godinu dana. Ne znam ni da li je ovo predstava, ovo je nešto kao predstava, umesto predstave, umesto pozorišta, ovo je krenulo da se pravi u nama od sedmog februara prošle godine. Mi smo kupili sve što nam se dešava, i kao glumci, kao umetnici imali smo potrebu da to podelimo sa ljudima, da to stavimo na scenu. Ne znam da li je to predstava, to je ono što smo mi imali da podelimo sa vama, da se podsetimo kako se osećamo, šta je ono što nam se dešava i da to zajedno proživimo, a to je ono čemu služi pozorište“, rekao je nakon predstave Miloš Vojnović, glumac Šabačkog pozorišta.
Ansambl koji je ovu predstavu stvorio, i izveo pred publikom u dva premijerna izvođenja van prostorija Šabačkog pozorišta, saglasan je da nikada do sada nisu radili na težoj predstavi, upravo zbog činjenice što su interpretirali sve ono što im se stvarno dogodilo.
„Radila sam mnoge predstave, bile su teške i lake, ovakve i onakve, ali sa ovoliko ljutnje, tuge, neshvatanja zašto smo dovedeni u ovakvu situaciju – nisam. Ovoliko ličnu, ovoliko intimnu priču nisam nikada radila. Pozorište je važan deo društva, jer je njegova slika i prilika. Pozorište nije samo puka zabava, ono je mesto gde mi možemo da ukažemo na razne stvari na jedan umetnički način. Publika je plakala sa nama na premijeri, i ne zato što je to nešto tužno, već zato što je ovo istina. Kada nekome date srce na dlanu, kažete mu celu istinu bez ikakve zadrške, onda se publika saživi sa tim i oni dele sa nama i našu tugu i zabrinutost i sve što smo mi preživeli“, kazala je prvakinja Šabačkog pozorišta.
„Ovo nije predstava“ je lični pečat svakog glumca koji je učestvovao u njenom nastajanju, ali i svakog zaposlenog koji je deo kolektiva koji je pružio podršku otpuštenoj koleginici. Drugačija je od klasičnog pozorišnog komada po tome što su glumci svaku scenu preživeli u realnom životu, kada su morali da siđu sa scene i počnu da se bave sindikalnim aktivnostima, kako bi se izborili za svoja osnovna prava.
„Autori smo svi mi, ja sam samo zapisivao ono što se desilo, a desilo se mnogo toga. Kad malo bolje razmislim, nisam radio nikada težu predstavu. Ovo su izvanredne okolnosti, na mnogo načina. Jako je teško proživljavati sve ponovo, ali je bitno istaći da smo mi kao kolektiv i dalje složni nakon svega što nam se desilo proteklih 12 meseci. Ali, umetnost zato i jeste umetnost jer ume da bude potresna, ume da vas razdrma i da pomeri publiku u tih sat ili dva predstave“, ističe glumac Strahinja Barović.
„Ovo nije predstava“ ne završava se poklanjanjem glumaca, već zagrljajima sa publikom. Upravo to je ono što ansambl šabačkog teatra motiviše na dalje rad, a to je vernost gledalaca i ljubitelja pozorišne umetnosti. Najavljuju gostovanja predstave širom Srbije, a već su zakazana u Beogradu i Zrenjaninu.
Đorđe Mijailović/Šabačke novosti
