U četvrtak, 26. marta 2026. godine, sala Doma kulture u Prnjavoru bila je tesna da primi sve koji su želeli da vide novo čitanje kultne komedije ,,Sumnjivo lice“, u izvođenju amaterskog pozorišta Doma kulture u Prnjavoru. Pod pokroviteljstvom Grada Šapca, a u adaptaciji i režiji Dušan Simića, predstava je pokazala da klasika nije samo školska lektira – već živo repetirano oružje koje pogađa pravo u metu.
Već na prvi pogled, bilo je jasno da publika neće ostati ravnodušna – sala je bila prepuna, a očekivanja visoka. Scenografija, svedena ali promišljena, uspela je da spoji patrijarhalno i savremeno: Anđa plete, a Jerotije čita viber-poruke svoje ćerke. Taj sudar epoha nije delovao nametnuto, već kao prirodan dokaz da se, u suštini, malo toga promenilo.
Reditelj Dušan Simić upravo je na to i ukazao, ističući da je „divno gledati kako se energije mladosti i iskustva prepliću“ i da je razlika od čak 50 godina između najmlađeg i najstarijeg glumca doprinela punoći forme. Njegova namera – da publika istovremeno bude nasmejana i zamišljena – u potpunosti je ostvarena.
Uloga Jerotija Pantića, koju je tumačio Zoran Katić, nosila je sigurnost i scensku zrelost, dok je Dragutin Marković Markan svojim iskustvom dodatno učvrstio ansambl. Ova dva „profesionalca amaterizma“ znala su kada treba da se povuku i ostave prostor mlađima – a upravo tu se rodio najiskreniji smeh večeri.
Posebno se izdvojio Siniša Lukić u ulozi policajca Viće – svež, razigran i izuzetno precizan u komičnom tempu. Njegova energija hranila je publiku gladnu smeha i pokazala koliko mlad glumac može da dominira kada mu se pruži prostor. Natalija Krsmanović, kao Aleksandrina Žukovska, „ruska špijunka“, potvrđena ljubimica prnjavorske publike, osvajala je publiku već samim pojavljivanjem, dok je Ana Kulezić u ulozi Marice bila prirodna, slobodna i uverljiva – bez trunke glume u onom negativnom smislu te reči.
Snažana Stanarčić kao Anđa, Rade Kondić kao Milisav policajac, Dejan Čikara kao Đoka, Živanko Ercegovčevićkao Gazda Miladin i Gordana Džinović kao Konobarica Spasa upotpunili su ansambl koji je disao kao jedan, što je publika prepoznala i nagradila čestim i iskrenim aplauzima – ne samo na kraju, već nakon svake uspele scenske transformacije.
I tu dolazimo do suštine: Branislav Nušić je i dalje bolno aktuelan. Njegov tekst, star više od jednog veka, nije izgubio ni trunku oštrine. Naprotiv – u ovoj interpretaciji delovalo je kao da je pisan juče. Čak su se i „sumnjiva lica“ u publici smejala, prepoznajući sebe u ogledalu koje im je scena postavila.
Ova predstava nije bila samo kulturni događaj – bila je podsetnik. Podsetnik da se društvo menja sporije nego tehnologija, da su ljudske ambicije, strahovi i slabosti večne, i da je smeh često najtačniji oblik kritike.
Zato nije preterano reći da će se replike iz ove predstave dugo pamtiti. Možda će budući osmaci, čitajući lektiru, umesto da prepričavaju radnju, zapravo prepričavati utiske ove izvedbe – gledajući u mislima upravo ove likove i slušajući njihove glasove.
I za kraj, jedan savet bbudućim čitaocima u duhu predstave:
Nije Jerotije imao video-nadzor… ali sumnjiva lica su i dalje oko nas.
Katarina Kulezić/Mačva info
