Prvi deo:
Šabac grad hemijske industrije, od kad znam za sebe nešto nas je štipalo za oči, gušilo, nije nam dalo da dišemo. Jedino mi, mi koji živimo u Šapcu, vozli smo se crvenim asfaltom, pa su ljudi iz drugih krajeva Jugoslavije, a Boga mi i sveta, mislili da su naše ulice rađene od tartana i da smo mi prestonica „kraljice sportova“, a ne prestonica rukometa (crvena boja asfalta je dolazila od pirita, koji je do pre nekoliko godina mogao da se nađe u Šapcu). Baš te 1986. kad se Metaloplastika po drugi put popela na vrh Evrope, ruska cisterna je zakačila nadvožnjak i amonijak je počeo da curi. Razmišljalo se i evakuaciji stanovnika Šapca, ali intervencija šabačkih vatrogasaca spašava naš voljeni grad od ekološke katastrofe… Tog popodneva i večeri, osećali smo se, kao da smo popišani, jer, tako smo se osećali.
Bilo je čestih, da ne kažem, svakodnevnih prekoračenja zagađenosti vazduha, ali, ko je smeo da kaže bilo šta u odbrani zdravlja kad nas „ZORKA LEBOM RANI“
Devedesetih godina, ne povratile se, sve, pa i „ZORKA“ su prestale da postoje, radnici su išli na prinudne neplaćene, ili poluplaćene odmore i tek nakon 4. oktobra im je saopšteno da oni u stvari ne rade već duži niz godina, pa su onda, oslobođeni straha, krenuli da traže da im se isplate neplaćene godine (ne)rada…
Drugi deo:
Došle su dvehiljadite, nije sve tako bajno ni sjajno kako se očekivalo, mnogi su očekivali da se vrati „samoupravljanje, da opet država stane iza fabrika, kojima će da „upravljaju“ radnici, ali nigde u svetu nema toga, pa fabrike kupuju, neki ljudi koji su stekli velike pare u vreme kad su gotovo svi jedva preživljavali, nepravedno, nema šta. Ti novopečeni bizMismeni, često i nepismeni, počinju da se ponašaju kao feudalci, a ne kapitalisti. Ono, kad se malo bolje začeprka, mi smo iz poznog feudalizma, preskočili razvoj kapitalizma i „uskočili u komunizam“. Vratili smo se samo jedan vek unazad…
Danas nema prevelikih prekoračenja zagađenja, mada postoje skoro svakodnevno, ali imamo svakim danom mentalna zagađenja sa nekih televizija i pisanih (dez)informativnih sredstava, koja sebe nazivaju medijima. Mnogo je lakše svariti hemiju nego neke trovače javnog prostora, koje sami plaćamo bez izbora, da li mi to želimo. Oni nas truju za naše pare i nikom ništa. Bez našeg pitanja daju novoj trovačnici nekoliko miliona dinara iz gradskog budžeta, a povređeni pacijenti moraju da kupe dezinfekciono srestvo, da bi ih u ambulanti previli. I opet ćemo da ćutimo i trpimo dok nas bivši portiri snimaju na protestima, loše snimaju.
Zoran Rendža Gvozdenović
