Početkom dvehiljaditih kada su u Šabac na vlast došle dosmanlije, kako je govorio osuđeni ratni zločinac, a posle njih (dosmanlija), vlast preuzeo žuti ološ, kako je govorio politički sin osuđenog ratnog zločinca i budući osuđenik za zla koja je učinio državljanima Srbije, Šabac je mislio o svojim građanima.
Vodilo se računa o svim segmentima razorenog grada, pa se uporedo radilo na asfaltiranju ulica, osvetljenju grada ali i o najmlađim sugrađanima, današnjim studentima. Na prostoru Starog grada postavljene su sprave za najmlađe, od klackalica, ljuljaški, tobogana do sprava koje su i stariji mogli da koriste. u Periodu od 2003. do 2006. u skoro svakom parku, u svakoj mesnoj zajednici postavljene su sprave za dečiju razonodu. Te sprave je održavala šabačka firma Savacijum i oni su bili zaduženi za ispravnost. Korisnici su bili osigurani, da u slučaju povrede mogu da naplate telesno oštećenje…
Danas, dve decenije posle, nešto što je nasleđeno od žutih lopova, izgleda jadno, zapušteno i opasno po zdravlje dece. Očigledno je da niko ne održava ova igrališta, a siguran sam da ni korisnici istih nisu osigurani.
Očigledno da slogan „za našu decu“ se odnosi na njihovu decu, jer njihova deca imaju pozlaćene wc šolje, kao da pišaju kolonjsku vodu, a za ostalu ih je baš briga. Lako je njima da njihovu decu vode po kojekakvim luksuznim luna parkovima kad po jednom „ležećem policajcu“ zarade 10 hiljada evra. Dok oni postavljaju „ležeće policajce“, stojeći policajci biju našu decu, decu koja su se igrala na spravama koje je postavio žuti ološ.
Zoran Rendža Gvozdenović
