Na početku 19. veka Šabac je bio prva urbana varoš u Srbiji i ne samo to, Šabac je postao centar evropske kulturure i ponašanja, kako bi u šali govorili, bili smo bečka škola, istureno odeljenje u Šapcu.
Gde smo danas, dva veka posle?
Sada, u ovom trenutku, postali smo kasaba na kraju sveta, od kulture nije ostalo ništa, urbanizam je veoma upitan, a o normalnom životu u gradu kraj Save teško da možemo da se pohvalimo. Prvi sneg pred Božić paralisao je sve, jedino, za razliku od Loznice, nismo imali većih problema sa električnom energijom. Da se na vreme mislilo, bar bi drvoredi bili sređeni i okresali bi grane jesenas, pa se ne bi desilo rušenje istih na parkirana vozila. Da se mislilo na vreme, slivnici bi bili očišćeni pre padavina, jer nas čekaju lednička jezera kad počne otapanje snega, da se uopšte razmišlja o bilo čemu osim o podršci rezervatu ĆACILEND preuske gradske ulice ne bi ličile na neuređena parkirališta, već bi se uveo neki red.
Mnoge ulice naše kasabe prolaze pored dvorišnih kuća i gotovo svaki vlasnik svog ljubimca može da parkira u svoje dvorište i oslobodi kolovoz za normalan saobraćaj vozila u pokretu. Kada bi samo to uredili, morao bih da ih pohvalim, mada svi znaju moje mišljenje o pomenutoj ekipi. Ne bih da mračim, ali ne smem ni da pomislim šta može da se desi sa fekalijama koje iz novonastalih višespratnica krenu da se izlivaju iz kanalizacije koja je šezdesetih godina prošlog veka projektovana za po, u proseku, četiri nužde po stambenoj jedinici, a sada na tim placevima niču zgrade sa više od deset puta četiri izmeta, da mi oproste gadljivi čitaoci.
Ovo bi mogao da bude i zaključak, sa vama koji ste vlasnici vlasti, svi mi smo u velikim govnima.
Zoran Rendža Gvozdenović
