Beograd je 15. marta bio prepun ljudi. Bilo ih je više od 500.000, možda čak i milion. Iako vlast tvrdi da je bilo samo od 88.000 do 107.000, te brojke nisu presudne. Masovnost jeste važna kada se donose odluke o budućnosti jednog naroda i države, ali nije to što nam je najvažnije u ovom trenutku. Ono što zaista ima težinu jeste šta su ti ljudi želeli, koju su poruku poslali i kakvi su to ljudi koji su izašli na ulice. To je pravo pitanje.
Studenti Srbije, koji su predvodili ove proteste, izvukli su najbolje iz ovog naroda. Građani su tražili ono što bi trebalo da bude osnovno pravo svakog pojedinca u demokratskoj društvenoj zajednici: slobodu, normalnost i funkcionisanje institucija u skladu sa zakonima ove države. Da li je to mnogo? Mislim da je to najmanje što država mora da ponudi svojim građanima. Nije bilo nasilja. Niko nije ušao u zamku koju je vlast postavila. Kamenice na krovovima okolnih zgrada ostale su netaknute, a niko nije želeo sukob sa onima koje je vlast mobilisala u Pionirskom parku. Predviđanja predsednika o mogućim sukobima i haosu propala su, jer studenti su bili pametniji.
Međutim, sadistička crta ovog režima morala je da se pokaže. U 19:11, prolomio se zvuk, huk, nešto monstruozno što je trebalo da rastavi građane, da ih povredi u stampedu koji bi nastao, a oni su tih 15 minuta samo ćutali u znak počasti za 15 tragično izgubljenih života u Novom Sadu, kada se nadstrešnica na železničkoj stanici srušila na ljude. Ta nadstrešnica, koja je pompezno otvorena od strane vlasti uz objašnjenje da je građanima darovana najmodernija železnička stanica u Evropi, postala je tragičan simbol nebrige i korupcije. To „sređivanje“ infrastrukture, koje je samo obezbedilo novac za mnoge aktere u ovom koruptivnom lancu, nikada nije bilo dovoljno za stvarnu modernizaciju železničke stanice. Ova vlast nije samo odgovorna za tragediju u Novom Sadu, već i za to što je, umesto da se suoči sa krivicom, odlučila da zapuši usta onima koji traže odgovore.
Zvuk zvučnog topa koji je odjeknuo ulicama Beograda postao je zvuk represije. I kao što je Platon govorio: „Ko ne zna da je u ropstvu, teško je da se oslobodi.“ Zvučni top je postao simbol ropstva u kojem je narod koji traži pravdu, slobodu i odgovornost od vlasti, suočen sa manipulacijama, lažima i nasiljem. Taj zvučni top, kojim je režim pokušao da slomi miran otpor i ćutanje, bio je pokušaj da se ugasi nada i sloboda izražavanja. A to, nažalost, nije jedini put u našoj istoriji. Što se više trudimo da budemo tihi, da ne remetimo „mir“ postojećeg sistema, to su veće šanse da ćemo biti slomljeni. Zvučnim topom na ćutanje, mržnjom na ljubav, prošlošću na budućnost. Večita borba.
Vlast se opasno igrala sa granicom strpljenja građana. Ali ljudi na ulicama, i studenti, i obični građani, nisu pali u zamku. Umesto da odgovore mržnjom i nasiljem, ostali su dosledni svojoj poruci: sloboda, odgovornost, pravda. Bez upotrebe nasilja. Bez pada u zamku koju vlast sprema. Jer istinska sloboda, kako kaže filozof Žan-Pol Sartr, „nije ono što nam je dato, već ono što se borimo da postignemo“. I to je poruka koju su građani Srbije 15. marta u Beogradu poslali.
Zvuk koji je zaparao ulice 15. marta, bio je više od običnog fizičkog zvuka. Bio je to zvuk pokušaja da se uguši borba za pravdu, za istinu, za budućnost. A ljudi, onih 500.000, 600.000, milion, koliko god da ih je bilo, nisu se dali uplašiti. Jer njihovo ćutanje, njihova snaga i njihova poruka ostali su jači od svakog zvučnog topa, od svakog pokušaja da se uguši njihov poziv za slobodom.
