Dok letnja sparina guši asfalt zapadne Srbije, Užice vri. I ne radi se tu o običnom nezadovoljstvu. Vri zbog sećanja koje još uvek pulsira u genima njegovih stanovnika. Užice nije običan grad. To je mesto koje je 1941. godine, usred najmračnijeg perioda evropske istorije, ustalo i reklo – ne. Dok su države padale pod čizmom Trećeg rajha, Užička republika postala je slobodna teritorija u srcu porobljene Evrope. Nije potrajala dugo, ali ostavila je u amanet ideju koja se ne gasi – da se sloboda ne čeka, nego uzima.
Danas, osam meseci nakon zločina u Novom Sadu koji građani prepoznaju kao institucionalno saučesništvo, Užice se ponovo budi. Dok se ostatak zemlje umara od nepravde, Užice ključa. Ne samo zbog lokalnog bola, nego zbog neizdržive tišine koja se nadvila nad čitavom zemljom. I zato više ne traži slobodu samo za sebe – traži je za sve nas.
„Sloboda se nikada ne daje dobrovoljno od strane tlačitelja; ona se mora zahtevati od strane potlačenih“, pisao je Martin Luther King Jr. Užičani znaju to instinktivno – zato izlaze na ulice, zato blokiraju magistralu, zato ih vodi jedan mladi advokat, Radovan Novaković, koji zna da pravo nije samo ono što piše u papirima, već ono što se brani na ulici. Unapšen je, zadržan na 48 sati, a advokatura Srbije preti novim štrajkom, možda i blokadom sudova, videće se brzo, sve zavisi da li će sud prihvatiti diktat predsedništva ili će suditi po zakonu.
Užice zna da ono što je zakonski – nije nužno i pravedno. Zato se poziva na evropske standarde. Presude Evropskog suda za ljudska prava jasno kažu: građani imaju pravo da zauzmu javni prostor na ograničeno vreme kako bi izrazili protest. Tri dana. Bez nasilja. Bez opravdanja da ih se rasteruje. To je zakon koji Srbija priznaje. To je pravda koju režim ne sprovodi.
Užičani odolevaju ne samo represiji, nego i zaboravu. Zaboravu na ono što Srbija može biti kad je časna, uspravna i nesalomiva. Oni ne traže izbore zato što veruju u trenutni sistem – oni traže izbore da bi ga razneli. Da bi ga očistili. Da bi jednom za svagda rekli da je dosta.
Policija se isprečila. Bespravno. Nepristojno. Ti ljudi u šlemovima zaboravljaju da su danas oruđe, a sutra žrtve istog tog sistema. I zato Užice neće stati. Jer zna da ako sada padne, pada i sećanje na ono što je nekad bilo moguće – da mala teritorija u okupiranoj Evropi bude simbol otpora.
Užice ne stvara buku. Ono ruši tišinu. Jer tišina ovde nije mir – tišina ovde znači saučesništvo.
Na kraju, svaki čin otpora je čin ljubavi – prema komšiji, prema gradu, prema zemlji, našoj Srbiji. Užice to pokazuje svakim korakom na magistrali. I zato nije pretenciozno reći da Užice danas traži slobodu za celu Srbiju. Ne – to je prirodno. Jer slobodarska Srbija oduvek počinje u Užicu, u zapadnoj Srbiji.
I ovaj put, neka ne potraje samo sedamdeset dana. Neka potraje do pobede.
