Pre 14 godina je Tomislav Nikolić, tadašnji lider Srpske napredne stranke seo na stiropor. Pa je počeo štraj glađu. Nešto je zahtevao, valjda izbore, bio je opozicija, više se niko ne seća zašto, kako, koliko, znamo samo da je preživeo, postao predsednik Srbije, da su mu iz EU čestitali 3 sata pre zatvaranja biračkih mesta, a znamo i da je nakon upotrebe bio bačen kao istrošena krpa, a bacio ga je novi lider, sadašnji gospodar Srbije, nenadležni Aleksandar Vučić.
Bilo kako bilo, zapamtili smo stiropor i oceđenog, izgladnelog Tomislava, fotografija iz pritvatne bolnice je bila upečatljiva. To je bila neka politička borba, njima je to uspelo, danas znamo – nažalost.
U međuvremenu je gladovala Srbija. Bili smo gladni normalnosti. Creva su zavijala za demokratijom i slobodnim izborima. Rupa u stomaku se stvarala od krađe na svim nivoima vlasti. Nije bilo na meniju poštenih presuda, samo su osuđivani Romi i sirotinja, tako su oni zamišljali pravdu, kao bogaćenje partije i bratije, kao čerečenje odrane i isečene Srbije, gde svaki ćaci i bot može da traži za sebe deo. Najkvalitetnije delovi su bili rezervisani za kumove i gazdu, i brata, da ne zaboravim. Ostatak naroda je čekao obrok. Nije ga dočekao.
E sada, na kraju te tužne priče, pojavili su se „studenti koji hoće da uče“. U Ćacilendu žive povremeno, kad ih gazda pozove da popune štrokave šatore zatrpane đubretom, u koje se uvukao nemoral svakog aktiviranog kriminalca koji je tamo pozvan da glumi studenta. U tom ludilu, belim šatorima umesto belim mantilima koji se kopčaju na leđima, danas se oglasio Vrhovni Ćaci tih studenata, neki Pavlović. Saopštio nam je da će „studenti koji hoće da uče“ stupiti u štrajk glađu, ako nastava na fakultetima ne počne do 1. juna. Ova ideja je morala poteći od samog gazde. Nemoguće da takvu glupost smisli neko nižeg ranga, mogla bi mu se omaći nešto pametnija ideja a to nije opcija. Pamet nije opcija!
Prvi put u istoriji će vlast štrajkovati glađu zbog sopstvene nesposobnosti. Štrajkovaće glađu kriminalci pod plaštom studenata. Štrajkovaće maskirani rukovodioci iz javnih preduzeća i onaj maskirani iz Fonda PIO. Možda neće jesti bifteke ili lignje i piti skupa vina par dana, to je jedini štrajk koji oni mogu da podnesu. Njihova glad za vlašću je jedina glad koju poznaju. Jedina rupa im je u glavi, ne u stomaku zbog gladi. Takvi ne štrajkuju, takvi glume, za naše pare, trošeći našu budućnost, pre svega onih mladih ljudi koji sedam meseci traže samo jedno – pravdu u Srbiji, toga su gladni.
Na nama je, kao društvu, da im omogućimo taj obrok pravde. Da se izborimo za normalnost. Da prekinemo tu lošu glumu režima i da stvarno rešimo probleme koji nas godinama pritiskaju. Jer dok vlast igra kriminalne pozorišne predstave, narod umire od gladi za istinom i pravdom.
„Glad za pravdom je glad koju nijedan čovek ne može dugo trpeti.“
Vreme je da prestanemo da trpimo.
