Prvog marta 2025. godine, sloboda je posetila Niš. Bili su to studenti, marširali su stotine kilometara, sa svih strana su došli, u rukama su nosili srpsku zastavu, u torbama malo preobuke, a u srcima mnogo ljubavi. Hrana je dolazila od ljudi kroz čija su sela i gradove prolazili, a ta hrana je doturana i iz siromašnih i drhtavih ruku staraca, koji su ih sa suzama u očima dočekivali i ispraćali, kao da su u pitanju Solunski ratnici. I jesu. Oni donose slobodu za sve ponižene, obespravljene, gladne, skrajnute, bez suda osuđene, šikanirane, pa čak i za one koji su od njih bežali autobusima u koje su nagurani da idu na još jedan besmisleni performans predsednika republike. Sve teže ih pronalaze, sve teže prolaze ucene i obećanja da će ih „zaposliti za stalno“, kvote su sve tanje, od 250 pale na jedva 25, a padaće još više.
Koja sloboda je pominjana u Nišu, koja pravda je u pitanju? Šta tačno hoće ti studenti, ti ljudi koji ih podržavaju, šta oni zahtevaju, koje društvo žele?
Pokušaću da odgovorim na ova pitanja umesto njih, kroz advokatsku praksu, a advokati se baš tako bore za tu istu slobodu i pravdu kroz svaki mali ili veliki advokatski predmet, a baš takva dva su se pojavila ovih dana.
Prvi slučaj je slučaj maloletnog dečaka, osnovnoškolca iz Loznice, koji je dete iz mešovitog braka pravoslavke i muslimana. Njima to nije bilo važno kada su se zavoleli, nije im ni danas bitno. Njihovo dete jedino ide na građansko vaspitanje, ne ide na veronauku, ni kod pravoslavnog sveštenika ni kod imama. To je uzrok njegovih problema, jer je njegov drug smatrao da je on zbog toga manje vredan, pa ga je udario. To je škola zataškala, izgleda da je i snimak nazdornih kamera nestao, a ono što budi sumnju je to što je u pitanju dete gradskog funkcionera, baš onog koji se pita oko renoviranja škole i dobijanja donacije preko predsednikove supruge za izgradnju sportske sale. Opomena pred krivičnu prijavu je poslata školi, odgovor se očekuje, a veoma je važno da se u sve to uključi i javnost i da snažno podrži dete u njegovoj odluci da ne bude ni mamin ni tatin već svoj.
Drugi slučaj je drastičniji. Devojčica sa dijagnostikovanim tumorom, iz Vladimiraca, koja živi sa bakom koja je takođe bolesna, bila je izložena torturi direktorice škole samo zbog toga što je baka na roditeljskom sastanku pitala kada će njenu unuku prestati da šikanira dečak koji je isto tako „nečije dete“ kao navedeni dečak iz Loznice. Devojčica je upućena kod lekara, njeno zdravstveno stanje se pogoršalo, a ponašanje direktorice nije normalno, podvodi se pod krivično delo zlostavljanje i mučenje, zbog čega će biti podneta krivična prijava.
Oba slučaja ukazuju na duboke probleme u našem društvu. Sistem koji treba da štiti decu, često ih zanemaruje i izlaže daljoj šteti, a oni koji bi trebalo da budu zaštitnici, postaju zlostavljači.
Oni su ozbiljno krenuli na našu decu, baš oni čiji je predizborni slogan bio „za našu decu“, pa je neverovatno da su oni za decu predvideli zlostavljanje i mučenje, pogibiju pod nadstrešnicama, ubistva u školama, nestanke pod nerazjašnjenim okolnostima, kao kod male Danke, o čemu se ovde radi?!
Zašto je sve ovo važno? Jer ovo nije samo pitanje o nekoliko pojedinaca i njihovih sudbina. Ovo je pitanje naše budućnosti, budućnosti naše dece. Jer, kako je rekao filozof Žan Žak Ruso: „Čovek je rođen slobodan, a svuda je u lancima.“ Naša sloboda je svakodnevno ugrožena. Društvo koje najviše veruje u slobodu, koje stoji na kostima onih koji su položili za tu slobodu živote, suočava sa lancima nepravde, korupcije i nasilja, a nosioci toga su isto oni koji su imali pretke koji su ginuli za slobodu. Tu nešto debelo ne valja. Ovi protesti, ovi studenti, predstavljaju odgovor na sve što nas steže i drži u mestu.
Zato je važno da se 15. marta okupimo u Beogradu, na velikom protestu protiv svega što nas ponižava, protiv svih nepravdi koje čine našu zemlju nepodnošljivim mestom za život. To je prilika da zajedno postavimo temelje za bolje društvo, temelje koji neće biti samo privremeni, već pravi Ustav koji će garantirati prava svih, danas i u budućnosti.
Ovako više ne može.
