Prošla je godina dana od zločina u Novom Sadu. Neki su optuženi, neki nisu, niko nije osuđen. Studenti protestuju tačno godinu dana, a građani ih podržavaju. Vlast ćuti, vređa, podmeće, bije, laže, hapsi, amnestira svoje zločine i ne daje izbore.
Energija je tu. Ona se oseća u glasovima mladih, u okupljanjima, u tišini ljudi koji ne žele više da ćute. Ali energija ne može zauvek ostati neoblikovana, struja promena mora teći kroz žice. Ako se ne usmeri, ona se rasipa. Potrebno je da bude u funkciji promena – ne vlasti, nego svesti. Ne režima, nego društva.
Zato se pitanje „šta dalje?“ više ne može izbegavati. Odgovor je – u organizaciji. Mladi ljudi koji su sve ovo pokrenuli odavno su rekli: pametan se organizuje. To nije poziv na pokornost, već na red. Sloboda bez reda pretvara se u haos, a haos u poraz. Ako želimo promenu, moramo se okupiti, dogovoriti, uvezati.
Vreme je da se obelodani Studentska lista. Greške su moguće, ali su one sastavni deo svakog javnog posla. Ovo što se sada događa nije običan posao, to je istorijski trenutak. Društvo mora da odabere put pobede, čak i po cenu pojedinačnih nezadovoljstava – zbog liste, zastava, slogana ili simbola. Demokratija nije uniformnost, već sposobnost da se različiti ljudi okupe oko zajedničkog cilja.
Druga strana odavno nema ni ideje ni vrednosti. Ona je usisala sve neprincipijelno, korumpirano, potrošeno i nepošteno. Okuplja one koji su se dokazali u generisanju mržnje prema svemu drugačijem – u prekograničnom nacionalizmu, verskoj netrpeljivosti, pretvaranju politike u pozorište lojalnosti. Kod njih ništa ne miriše na budućnost.
Zato kod nas mora biti drugačije. Kod nas mora biti mesta za sve što je novo, progresivno, vođeno čovekoljubljem i poštenjem. Za one koji poštuju sve druge države, ali Srbiju stavljaju na prvo mesto. Za one koji umeju da misle svojom glavom, da sumnjaju, da kritikuju, pa i da greše, ali bez namere. Greške su dozvoljene, samo je put bitan. A taj put mora biti jasan – put pobede.
Ali pobeda ne znači smenu vlasti. Pobeda znači obnovu smisla. Pobeda znači da institucije ponovo rade, da obrazovanje postane slobodno i kvalitetno, da pravda postane dostižna, ali ne ovako spora, a istina glasna. Ljudi ne ustaju samo protiv nepravde – oni ustaju za mogućnost da žive dostojanstveno.
Studentska lista mora postati simbol te mogućnosti. Ona ne sme biti spisak imena, već manifest savesti. Ljudi koji je čine moraju biti prepoznati po radu i moralu, a ne po pripadnosti. Sve mora biti javno, jasno i čisto, poverenje se ne traži, ono se zaslužuje.
Probudili smo se. Sada je trenutak da se to budno društvo poveže. Da se studenti iz različitih gradova, fakulteti, građanske inicijative i pojedinci uvežu u jednu mrežu solidarnosti i zajedničkog delovanja na čitavoj teritoriji Srbije.
Snaga ovog pokreta nije u brojevima, već u moralu i odlučnosti. Vlast se hrani tuđim greškama, zato ne smemo da padnemo u zamku mržnje, isključivosti i razjedinjenosti. Na svaku laž treba odgovoriti istinom, na svako poniženje dostojanstvom.
Pokret koji je rođen iz bola mora sazreti u pokret nade. Grešaka će biti, ali pravac mora ostati jasan. Pobeda nije politička smena, već obnova dostojanstva. To je trenutak kada Srbija ponovo poveruje sebi, kada reč sloboda ponovo dobije pravo značenje.
Put pobede nije put vlasti. To je put svesti. Put društva koje je odlučilo da konačno odraste.
Treba krenuti odmah!
Vladimir Terzić, advokat
