Nikad nije bilo mutnije. Napolju sunce, možda i poneki oblak, ali u srpskom društvu – magla. Gusta, lepljiva, otrovna. Ne vidi se prst pred nosom. Samo osećaš pendrek.
Predsednik najavljuje mere. „Iznenadićemo vas,“ kaže, s osmehom koji nikad nije iskren. Ali u zemlji u kojoj više ništa ne može da iznenadi, pa ni predsednik, iznenađenje samo po sebi postaje rutina. I znamo, neće to biti mere smirivanja. Neće to biti poziv na dijalog, pomirenje, povratak pravnoj državi, dostojanstvu institucija. Sila koja se primenjuje mora biti još silnija. Pendrek koji bije mora biti brži, jači, bolji. Policajac koji ga drži mora biti lojalniji, njegova zakletva državi nije dovoljna, mora se zakleti partiji, predsedniku lično! Sudije moraju biti smenjene ako ne misle kao predsednik. Tužioci su već poprilično lojalni, bar oni glavni javni tužioci, pažljivo birani, po kilaži i neopremljeni savešću koja bi mogla da smeta. Sada se traži žrtva. Predsednik je priziva, očekuje, nada joj se. Žrtva otvara mogućnost dalje represije, da se i ono malo zla koje je ostalo u bočicama vlasti prospe po zemlji Srbiji.
A šta za to vreme rade građani? Blokiraju. Nekada i sami sebe. Lutaju kroz tu maglu, tražeći prave ljude. Neka nevidljiva ruka proviruje iz te magle, gura im informacije koje su netačne ili polutačne, ruka koja „zna“ ko je opozicija, a ko nije, ko će zadovoljiti stroge kriterijume građana, a ko neće, ko je spasilac, a ko to nije. Ne vidi se lik onoga čija je ruka izronila iz magle. Mutna je slika, pokušavaju ljudi da snime taj lik putem kamera na mobilnim telefonima, ali zamagljeno je sočivo. Muče se da saznaju, ali nema rezultata.
Jedini rezultat koji nam je poznat su sudski procesi protiv nevinih. Svi oni su jedan zajednički Jozef K, koji se penje u mračne tavanske prostorije suda, kroz hodnike koji liče na lavirint, gde se u sobi koja bi trebalo da bude sudnica nalaze svi pravosudni ćaci, a prostorija zagušljiva, zadimljena. Naš jedinstveni Jozef K, ne može da dođe do daha, optužuju ga da je hteo da ubije bivšeg premijera, koji nije bio u prostorijama SNS u Novom Sadu, već njegov sin, praćen vojnom jedinicom „Kobre“ na koju inače nema pravo ni njegov otac, a kamoli on. Deluje u toj prostoriji koja bi mogla biti pravosudna, da sve ima svoj neki strogi poredak, koji je građanima nazvanim Jozef K nedohvatljiv, ali, ispod tog privida, te magluštine, krije se zapravo običan red lojalista spremnih da zgaze zakon i štite kriminal režima koji ih hrani, kao gladne pse. Besne pse.
Danas je policajac ispred suda u Novom Sadu rekao građanki – vodimo ga na streljanje! Kafkin Jozef K je dobio nož u srce, a našem se nudi streljanje, da li ćemo dozvoliti?
Iz mutne vode je izronio i Marko Kričak, taj prototip lojalističkog vođe stranačke policije, koji je spreman da bije, siluje, hapsi, lomi, laže, pa i ono što predsednik traži – ubije. Pojavio se kao nasušna potreba režima da ima policajca spremnog na sve, da zgazi Zakon o policiji, Krivični zakonik, Zakonik o krivičnom postupku, pa i Ustav Republike Srbije, to su za njih samo papiri, naravno da su za gaženje, jer kriminal ne sme da stane.
I zato je na nama da stanemo i krenemo drugim putem.
Da ne budemo ni Jozef K koji tiho primi nož. Niti tiho vođeni na streljanje, bez glasa, bez pogleda. Na nama je da probijemo tu maglu. Da pogledamo pravo u lice one ruke što nam potura istine. Da mi odaberemo, jer u protivnom to neće više biti samo Proces, to će biti Presuda, bez prava žalbe, tu odbrane nema.
