Na Vidovdan 2025. godine, ponovo je mladost Srbije bila na ulici. Prepuna Slavija, okolne ulice koje vode ka kružnom toku, Beogradska niz koju su pristizali pravnici, mašinci i elektrotehničari, Makenzijeva kojom su došli Čuburci i Krstaši, bulevarom od Hrama kretali su ljudi sa Banjice, Voždovca, Dušanovca… Svi su došli sa istim ciljem – da se vidimo na Vidovdan. Da ne izdamo. Da mirno stojimo u odbrani Srbije, tražeći promene, vapeći za slobodom.
Još jedan veličanstven skup, u organizaciji studenata – najprogresivnijeg dela ovog društva – opravdao je očekivanja. Nije važno da li nas je bilo 140.000, 200.000 ili 300.000. Bitno je ko su ti ljudi, šta predstavljaju, i zašto su tu.
Oni su antipod Ćacilendu – tom simboličkom stecištu najgorih osobina koje su metastazirale u današnjoj Srbiji. O Ćacilendu je, iako ga tada nije tako nazivao, pisao i veliki Arčibald Rajs, još pre više od sto godina, kada je upozoravao na moralni sunovrat pojedinaca unutar naroda koji je u celini bio hrabar, ponosan i čestit.
Nakon skupa nade i osvetljavanja puta u budućnost, usledilo je veče i sukobi dela demonstranata sa policijom. Istovremeno, ćacilendisti su slavili, opijeni u vašarskoj atmosferi, zaštićeni i bezbrižni, sakriveni pod skute režima, pijani od moći koju crpe iz autoriteta jednog lokalnog diktatorčića. Onog što sve radi sem onoga što mu je dužnost – da raspiše izbore. Boji se. Ušuškan kao miš u rupi predsedništva. Rejting mu se sunovratio. Zna on to dobro, daje ogroman novac na dnevna istraživanja.
U nedelju, dan kasnije, kreću hapšenja. Studenti, bezrazložno, sa lisicama na rukama. Na teret im se stavljaju najteža krivična dela – napad na ustavno uređenje. Na kvazimedijima ih nazivaju teroristima. I sve to u zemlji koja prima prave teroriste u zvanične posete, dok one koje mora da procesuira smešta u kućni pritvor, na sablažnjavanje još uvek slobodnog, ali obespravljenog dela pravosuđa.
I onda – sloboda se preliva. Kreću prvi Zemunci, blokiraju ulicu. Zatim nastavlja ceo Beograd. A onda i drugi gradovi. I, kao nekad, u Šapcu – korzo. Već poznata tradicija: blokada Masarikove kod gimnazije, biblioteke i muzeja. I atmosfera poznata: kao šabački korzo osamdesetih! Samo sada neki novi mladi ljudi, lepši, pametniji, hrabriji, bez straha stoje i kažu – tu smo, gledajte nas. I slušajte.
Nekada se u Šapcu izlazilo u glavnu ulicu, stajalo ispred poznatih lokala, razmenjivali su se pogledi, simpatije, upoznavanja. Moje mesto bilo je „kod šešira“. Danas je to postalo simbol nečeg dubljeg – građanskog dostojanstva. Tada nam institucije nisu bile važne. Bili smo mladi u zemlji u kojoj su stvari delovale koliko-toliko stabilne. Danas, institucije su ono od čega zavisi sve: da li će mladi ostati ili otići, da li će osnovati porodicu ovde, ili pod nekom tuđom zastavom. Znaju to dobro ovi mladi ljudi. Zato su napravili svoj korzo, sličan osamdesetim – ali različit po poruci. Više nije u pitanju samo mladost, već i sloboda, odgovornost, budućnost.
Sa prijateljima sam podelio ovo razmišljanje, pa smo došli do jednog pomalo fantastičnog, ali ne i besmislenog zaključka: možda je smisao svega ovoga upravo u pokušaju da se vratimo u osamdesete – vreme kada radikali i naprednjaci nisu ni postojali – i da iz te tačke, uz sve što danas znamo, pokušamo da ispravimo greške. Kao nekakav vremeplov. Ne zato da bežimo u prošlost, već da iz prošlosti spasimo budućnost.
Jer, kako je rekao Milan Kundera:
„Borba čoveka protiv moćnika je borba sećanja protiv zaborava.“ Ulice pamte. Stariji pamte. Mladi ne odustaju. Niko nikada nije pobedio mladost, neće ni oni.
