U zemlji u kojoj se ne puca, ali se svakodnevno pogađa dostojanstvo, vodi se nevidljivi rat. Nema rovova, ali su brazde po dušama duboke. Ne čuju se topovi, ali odzvanjaju ćutnje — iz kabineta, hodnika, redova za posao, i sa mesta gde se istina obara glasovima kupljenim sitno i prodanim skupo. Taj front deli zemlju na dve strane: postojimo „oni“ i „mi“.
Oni su isto što i mi, samo su odbacili čast. Sagli su glavu i zamenili obraz debelim đonom. Na prvi pogled to su isti ljudi — govore isti jezik, jedu isti hleb, kunu se u istu zemlju. Ali u očima im nema sjaja, jer su jeftino prodali sopstvenu svetlost.
Mi se držimo. Nije lako. Ali držimo se. Držimo se onoga što filozofi zovu unutrašnja sloboda. Viktor Frankl, psihoanalitičar koji je preživeo koncentracioni logor, govorio je da je čoveku sve moguće oduzeti — osim poslednje slobode: da odluči kakav će stav zauzeti prema bilo kojim okolnostima. Mi biramo da se ne saginjemo. Biramo da trpimo, ali ne pristajemo.
Oni dobijaju poslove, pozicije, pakete s natpisom „sigurna egzistencija“. Nagrade za pokornost. Njihove biografije često počinju kupljenim diplomama, a završavaju imenovanjima. Oni nisu sistem — oni su simptom sistema u kome kriterijum nije znanje, već korisnost za vlast.
Mi se borimo na tržištu, u fabrikama, u kancelarijama, u učionicama i bolnicama. Naša svakodnevica je test poštenja. Naš najmanji korak meri se strogim pravilima. Naš čak i slučajni izlazak na ulicu dok traje protest može nas koštati hleba. Oni govore o stabilnosti. Mi znamo da stabilnost bez slobode nije mir, nego tihi zatvor.
Oni jedu Srbiju. Mi se jedemo zbog Srbije. U tome je suštinska razlika. Njihova Srbija je plen. Naša Srbija je rana koja boli, i koja vapi da se zaceli. Oni je cepaju da bi je podelili među sobom. Mi je sastavljamo gestovima dostojanstva, ponosnim koracima, podignutim barjacima.
U „Braći Karamazovima“, Dostojevski piše: „Svi su odgovorni za sve – pred svima.“ Mi osećamo tu odgovornost. Zato pešačimo. Zato podnosimo žuljeve. Zato što osećamo da živimo istinu, a ne da je objašnjavamo kroz spinove.
Oni ucenjuju. Mi ubeđujemo. Njihova snaga meri se u milionima dinara – uzetim od svih nas. Naši argumenti mere se u istini i u veri da je poštenje još uvek politička snaga, možda ne za osvajanje funkcije, ali sigurno za očuvanje čoveka.
Oni misle da će pobediti. Mi znamo da ćemo pobediti. Jer istinska pobeda ne dolazi brzo, ali kad dođe — ostaje. Nije slučajno što je Sokrat popio otrov umesto da porekne istinu. Istina ima svoju cenu, ali nema roka trajanja.
U ovoj borbi, mi nismo opozicija – mi smo savest. I ona, na duže staze, uvek preživi. Jer se ne boji da pati. Jer zna da postoji nešto vrednije od svega – pravo da sutra pogledamo svoju decu u oči, bez da im objašnjavamo zašto smo ćutali kad se lomila kičma zemlje.
