Opet jaše čovek mržnje. Pre trideset godina bio je potrčko jedne od najvećih štetočina koju je srpski narod iznedrio — a neki kažu da i nije Srbin, već kukavičje jaje. Šešeljev mali tada je izustio monstruoznu pretnju našim prijateljima iz Novog Pazara i Sandžaka, čuveno „sto za jednog“, razmeru određenu u njegovoj „pameti“ ili njegovom ludilu.
Sada je poslao svoju batinaško-kriminalnu bandu da naruši autonomiju Državnog univerziteta u Novom Pazaru, da izbaci studente u blokadi sa fakulteta, a da isti zaposednu oni koji od škole imaju samo veliki odmor. Policajci su bili asistencija kriminalcima. Suludo čak i za Srbiju — jedinu evropsku zemlju u kojoj kriminalci i batinaši stranke na vlasti sadejstvuju sa regularnim jedinicama policije, sprovodeći nezakonitost umesto zakona. Jedan nastavnik prepoznao je u Novom Pazaru policajca iz kordona, koji je ponavljao razred u gimnaziji i prešao u drugu školu, otkrivajući mini osvetu lošeg đaka.
Građanima Novog Pazara odmah su priskočili u pomoć ljudi iz Kraljeva i Užica. Došli su veterani, bajkeri i mnogi dobronamerni, hrabri ljudi, spremni da se bore za slobodu — ne samo univerziteta, već čitave Srbije. Danas je to imperativ.
Oni koji danas haraju Srbijom nisu slučajna pojava. To su metastaze jednog davnog kancera koji nikada nije do kraja lečen — radikalizam koji je promenio ime, ali ne i prirodu. Njihov uspeh bio je moguć samo zato što smo verovali da nacionalizam može biti „modernizovan“, da se ludilo može uvesti u sistem kao racionalna politika. Ispostavilo se da ne može.
Šešeljoidi su se obogatili, ali su zemlju osakatili. I u toj osakaćenoj zemlji mi i dalje hodamo, pišemo, govorimo — ali ne osećamo da hodamo, da govorimo, da postojimo. To je privid života. Ali život se vraća. Mladost Srbije ga vraća. I kada im ispadne poslednja batina iz ruke, kada padne poslednji anonimni nasilnik, poslednji Ćaci, Srbija će morati da se suoči sa sobom.
Nema više „sto za jednog“, ko god da da su „jedan“ ili „sto“. Nema više batina kao argumenta. Nema više budućnosti koja se brani prošlošću. Srbija ne može biti večiti talac svojih najgorih sinova. I ne sme to više da bude. Nikada.
Danas, u Pazaru, na fakultetu, među studentima, među običnim ljudima iz Kraljeva i Užica, rađa se nova paradigma. Ne jedna partija, ne jedan vođa — već kultura otpora. Kultura koja kaže da autonomija nije luksuz, već uslov postojanja. Kultura koja zna da sloboda nije poklon, već odgovornost.
A kada ta kultura postane norma, šešeljoidi će otići — ne zato što su izgubili izbore, već zato što više neće imati publiku. Srbija će pobediti kancer koji je napadao društvo. Tek devet meseci društvo prima terapiju, mora lečenje da se sprovede do kraja!
Vidimo se u Šapcu u četvrtak!
