Javno tužilaštvo za organizovani kriminal je, u aferi „Nadstrešnica“, predložilo pritvor za 13 lica, među kojima su i dva bivša ministra – Tomislav Momirović i Goran Vesić. Pritvor je određen svima, pa i Vesiću, koji se čeka da izađe iz bolnice, gde je imao operaciju.
Da smo neka druga država, neka Danska ili Belgija, a ne Srbija, ovo bi bila zanimljiva, ali ne i senzacionalna vest. U Srbiji takva vest odmah deli građane na dva tabora – na one koji su ubeđeni da je u pitanju još jedan „Vučićev igrokaz“, i na one koji veruju da je reč o „signalu spolja“, uz podrazumevanje da dolazi iz zapadnih centara moći koji upravljaju pravosuđem u Srbiji.
Oba razmišljanja duboko su ukorenjena u bližoj istoriji Srbije. Ovde se ništa ne dešava bez volje, znanja ili bar odobrenja „prvog među jednakima“ – čitaj: autokrate, koji je nekad predsednik Vlade, a nekad predsednik Republike Srbije. Gde je utemeljenje za mišljenje onih drugih? Pa upravo u činjenici da i izbor tog „prvog među jednakima“, tog malog diktatora, dolazi spolja. Javna je tajna da Zapad bira namesnike u malim državama poput Srbije, dok se, zbog specifičnosti istorijskog i geopolitičkog položaja, ostavlja prostor i za ruske korekcije. Ubace i oni svoje ljude u vlast, više zbog folklora, a i da neko beleži i dojavljuje šta se dešava. I nama je sve to normalno.
E sad, kada su u pitanju hapšenja, ukoliko je tačna prva varijanta – da Aleksandar Vučić povlači poteze, onda je to zaista savršeno režiran igrokaz. Medijski pomagači režima su u histeriji, napadaju specijalnog tužioca kao da on vodi lični rat protiv bivših ministara, ili onih iz vlasti koje tek treba da hapsi zbog ogromne korupcije, u kojoj zasad vidimo samo vrh ledenog brega – 115 miliona dolara ili evra, svejedno. Cifre će do kraja sigurno biti u milijardama. Nečega. Naših para.
Ta histerija ne deluje izveštačeno. Toliko pene, vređaju, urlaju, da to prevazilazi i onaj loš ukus na koji smo od njih navikli. U očima onih koji „apeluju na predsednika“ da menja Ustav, da menja pravosuđe, da ćacizira sudove i tužilaštva, nazire se i strah. „Pa ne može to tako, da tužilaštvo hapsi ministre, da se sudi vlastima…“
Biće da je, ipak, „signal spolja“. Zašto sam bliži taboru onih koji veruju da je neko rekao dosta? Zato što su oni koji su ga doveli na vlast svesni da je on tu predugo, da više nema šta da ponudi osim laži. Beskrajni pregovori o Kosovu, o litijumu, beskrajna pljačka i bogaćenje, uz stvaranje nove klase domaćih milijardera – više nisu opcija. Stabilokratija više nije stabilna.
Pravo i pravda u zdravom društvu moraju da budu nezavisni od dnevne politike, interesa stranaka i volje pojedinca, ma koliko taj pojedinac bio moćan. Pravosuđe mora da diše sopstvenim plućima, a ne da čeka instrukcije, ni iz kabineta predsednika ili premijera, ali ni iz ambasada. Tužilac ne sme da se boji telefonskog poziva. Sudija ne sme da strepi od posledica presude. Ako ima zakona – on mora da važi za sve. Bez izuzetaka. Bez „on je naš“.
To je temelj svake normalne države. I to je jedini način da se ovakve afere ne završe medijskom bukom, nego presudama koje vraćaju poverenje građana u sistem.
I verujem da će tako i biti. Jer ova zemlja ima snagu za promenu. Ona postoji u generaciji koja dolazi bez repova, bez dugova, bez dila. U čistom studentskom pokretu koji ne nosi ničije torbe i ne duguje poslušnost nikome osim sopstvenoj savesti. U novoj, osvešćenoj Srbiji koja neće pristati na manje od slobode. Koja zna da moć mora imati granice, i da zakon nije tekst za kampanju, već alat za istinu.
Doći će dan kada se više niko neće pitati ko hapsi u Srbiji jer će odgovor biti jednostavan: zakon.
Za to se borimo i to će doći, inače nećemo imati budućnost!
