„Nije opasna tiranija jednog čoveka, već ona u kojoj tiranija izgleda kao demokratija.“ — Alen Badju
Jedan listić, jedan glas, jedna nada. Tako bi trebalo da izgleda osnovna jednačina demokratije. Ali kada se umesto volje građana broje strahovi, ucene i novčanice, kada listići nestaju ili se misteriozno „obesmisle“ i učine nevažećim, izbori prestaju da budu instrument slobode i postaju mehanizam porobljavanja.
Ono što se dogodilo na lokalnim izborima u Kosjeriću i Zaječaru — i ne samo tamo — nije samo politička anomalija. To je moralni test društva. Jer gde god se pojavi pretnja umesto argumenta, gde novac nadjača ubeđenje, a strah nadglasa razum, tu više ne govorimo o izborima. Govorimo o organizovanoj manipulaciji kolektivne sudbine.
Izlaznost od 84% — koju bi svaka zdrava demokratija slavila kao trijumf građanske odgovornosti — u ovom slučaju dobija gorki ukus sumnje. Kontrolori svedoče o masovnoj zloupotrebi izbornih prava, pojavi preko stotinu nevažećih listića, o uticajima koji prevazilaze okvire zakonitog. Da je reč o jednom incidentu, možda bi se sve moglo svesti na grešku. Ali kada se isti obrasci ponavljaju — ucene, kupovina glasova, spiskovi koji imaju više imena nego što selo ima ljudi — to više nije greška. To je sistem.
„Ko glasa, ništa ne odlučuje. Ko broji glasove, odlučuje sve.“ — Josif Staljin
Citat koji bi trebalo da ostane u udžbenicima totalitarizma, ponovo je postao stvarnost naše političke scene. Ali ovoga puta, umesto vojne čizme i političke policije, imamo osmeh marketinškog gurua, tri dana sendviča, i budžet jedne male opštine uložen u psihološki inženjering.
Ako prihvatimo ovakve izbore kao „normalne“, onda smo kao društvo već izgubili — ne na izborima, već u sebi.
Ono što najviše boli nije ni krađa glasova, ni medijska blokada, ni bahata upotreba institucija u stranačke svrhe. Najviše boli što sve manje ljudi veruje da se išta može promeniti. Apatija je tiha kapitulacija, a ona je mnogo gori neprijatelj od bilo kog režima.
Ali još uvek ima onih koji stoje ispred biračkih mesta do ponoći, koji odbijaju da potpišu sumnjive zapisnike, koji podnose prigovore, snimaju, svedoče, odbijaju da ćute. I to je nada. Jer dok god ima onih koji veruju da demokratija nije samo reč, već borba — ima i budućnosti.
Demokratija nije poklon. To je osvojena teritorija istine. A ona se ne brani na konferencijama za novinare, već na svakom pojedinačnom biračkom mestu, svakom spisku, svakom listiću. Na kraju će pobediti Srbija, samo je pitanje koja će cena biti plaćena. I kako. Teror primitivne manjine pojačane koruptivnom elitom nad osvešćenom većinom čestitih ljudi mora prestati.
Vladimir Terzić, advokat
