Ne postoji ovakva zemlja. Pre nekoliko godina, u nekoj fabrici, hali ili ko zna gde – svakako na mestu na kom mu nije mesto – predsednik Srbije je glorifikovao Murata, turskog sultana pogubljenog na Kosovu, u epskoj bici na Vidovdan 1389. godine. Bez razmišljanja, izgovorio je da je „Murat bio ozbiljan vojskovođa“. Nije mu to bilo dovoljno, pa je dodao bez trunke stida: „Ovi naši mu nisu ni do kolena.“
Baš tako je prethodnih sedam meseci govorio i o Ćacijima i studentima. Kao da je javnost slepa, da se ne zna ko je ko u Srbiji. Našao je nekoliko „pravih“ studenata, dovoljno moralno insuficijentnih da se ponude kao „studenti koji hoće da uče“. Ali ne, oni ne žele da uče na svojim fakultetima, oni žele da uče od velikog manipulatora i lažova. Taj zanat njih zanima. To bi oni da slede. Da nastave gde je on stao. Lažni Tito. Lažni spasitelj Srbije. Lažni predsednik.
Na Vidovdan 2025. godine, Beograd će ponovo videti onaj bolji deo Srbije. Vode ga studenti. Nisu to partijski botovi, ni plaćenici, ni deca tajkuna, a ni kriminalaca. To su deca profesora, lekara, zemljoradnika, majki koje čiste tuđe stanove, očeva koji odlaze na more da zidaju. To su oni koji ne mogu i ne moraju da kupe indeks. Ni ispite, posebno ne diplome. Koji za pasoš mole, a za vizu čekaju. Koji ovu zemlju još vole, iako ih ona gazi.
Šta je cilj? Cilj je da se pokaže pravo lice Srbije. Lice koje nisu uspeli da iskrive Pink, Informer i tabloidi sa jezivim naslovima. Lice koje ne nosi pancir. Ni čekić pored policajca koji okreće glavu. Lice koje nije zaboravilo šta znači biti čovek.
Ćaciji se „plaše“ nasilja – groteskno. Oni žive nasilje, oni su višestruki povratnici. Tamo ima kriminalaca, policajaca-kriminalaca, sportista-nasilnika, profitera. Tamo su oni za koje naš narod kaže: „od zla oca i još gore majke“. Sede po čadorima, kao da se čuju i zurle odatle…
A tamo, ispred Narodne skupštine, odzvanjaće nešto drugo. Reči iz vremena kada se istina govorila stihom:
„A kad tamo – poštenje pobedi,
i narod se s imenom ponosi.“
Nije stvar u tome ko ima veću silu. Nego ko ima pravo. I ko ima obraz.
U ovoj bici, „Murat“ neće stradati od Miloša. Ovaj Murat ne ide na konju i ne veruje u Boga. Ali u njegovom taboru vlada strah. Zato šalje nove snage u šatore. Zato kupuje vreme. Zato šalje batinaše da „čuvaju red“, dok red u zemlji puca po svim šavovima.
A studenti? Oni dolaze bez oružja. Samo s rečima. S pesmom. S transparentima. Dolaze da podsete – da se ne zaboravi zločin u Novom Sadu, nijedna od 16 nedužnih žrtava. Da ne pristaju. I da, ako treba, plate cenu slobode.
Na Vidovdan se, još jednom, odlučuje o licu Srbije.
