Ne, ne pišem o Mileni Radulović ili mladoj studentkinji Nikolini Sinđelić, koja je nedavno pretrpela nasilje jer je žena, slabiji pol, rebro Admovo, a ne osoba ravnopravna drugoj, muškarcu.
Ne, ne pišem o njihovim traumama niti boli koju nose. To ne može niko osim onih koje su strahote doživele i same.
Pokušavam da razumem zašto su maltretiranje, silovanje, brutalna pretnja, nečoveštvo sasvim normalizovani u ionako nenormalnoj zemlji u kojoj živimo.
Kako ti muškarci, na primer, mogu biti i očevi koji drže svoje princeze u krilu, obasipaju ih najnežnijim rečima ovog sveta, a trenutak kasnije postaju najgori krvnici prema nekim tuđim kćerkama. Devojčica, žena, majka, baka, čije su one?
Ne zanima ih zato što su jači, moćniji, manipulativniji..
Koliko je uopšte važno kako se žena oseća, ko joj veruje, ko razume njenu bol? Uglavnom niko. Ako progovori pretpostavka je da je izazvala sama, jer on je dobar čovek, komšija, otac…
Ako ćuti od sramote, osećaja krivice koje nema, straha od osude…opet je kriva jer je ćutala.
Taj apsurd je neverovatan, ako kažeš kriva si, ako ćutiš, opet si kriva.
A, nisi. Divna si i hrabra. Lepa, nežna, stvorena da te neko neguje, a ne da te lomi i kida iz korena. Hrabrost dokazuješ svakoga dana bez straha staješ pred kordone policije, boriš se za iste uslove rada, jednaku platu, jednako poštovanje. Jer nisi ti samo žena i inkibator, ti si čovek koji mora za sve da izgara duplo više od druge ,,jače“ polovine čovečanstva.
Ključno pitanje je ko je snažniji i zašto mora da se dokazuje. Zar nije normalno da smo svi isti, ili neko mora da bude istiji da bi pokazao svoju moć koja je jadna i primitivna, duboko skrivena nemoć.
Čime se meri vrednost žene?
Dužinom suknje? Brojem godina? Spremnošću da ćuti i trpi? Ili možda time koliko ume da se prilagodi svetu u kome joj unapred nije dato pravo da bude ista?
Ne. Vrednost žene meri se njenom hrabrošću da uprkos svemu ustane, da ne dozvoli da joj otmu glas, da pokaže da je dostojna poštovanja ne zato što je nečija kćerka, majka ili supruga, već zato što je čovek.
I dokle god društvo ne bude u stanju da to razume, dokle god budemo pristajali na to da je nasilje „normalno“ a ćutanje „podrazumevano“, niko od nas neće biti slobodan.
Vera Marđokić, profesor srpskog jezika i književnosti
