Šabačka Mala je jedno od najstarijih gradskih naselja i autentičan ambijent koji je naš grad činio posebnim. Šetnja ulicom Avde Karabegovića nekada je predstavljala pravi društveni događaj. Prostor ulice bio je produžetak dnevnih boravaka na kojima se odvijao život zajednice: dečija igra, sitna trgovina i svakodnevni razgovori. Za muslimansku zajednicu, ovo je bio centar grada. Biti na ulici značilo je biti u srcu dešavanja. Međutim, nizom nesmotrenih urbanističkih odluka ovaj prostor je postepeno degradiran. Danas se, umesto mešavine dečije graje, razgovora i muzike, čuje samo huk motora. Umesto mirisa svežeg hleba, u vazduhu je miris izduvnih gasova. Ulica je izgubila zvukove i mirise života, a za uzvrat dobila bezličnu buku saobraćaja.
Dok se u javnom govoru tradicija neprestano priziva i slavi, u praksi se zanemaruju upravo oni prostori koji imaju potencijal da te vrednosti prenose danas. Umesto da se prepozna i neguje ovaj dragoceni društveni kapital, ulica Avde Karabegovića svedena je na alternativnu saobraćajnu trasu. Preširoki kolovoz postao je mamac za vozače koji žele da zaobiđu gužvu u susednim ulicama. Saobraćajna logika je potpuno potisnula život. Kolovoz dominira prostorom, a trotoari su svedeni na uske trake bez zelenila. Ulica je vrlo neprijateljski oblikovana za pešake. Nema prostora na kome bi moglo da se stane, sedne, da se razgovara bez buke i prašine. Male radnje polako nestaju, a njihovo mesto zauzimaju bezlični objekti ili prazni lokali. Ulica koja je nekada bila mesto susreta, postala je prolaz. Zajednica kojoj je bila dnevna soba ostala je bez mesta okupljanja.
Gubitak ne možemo posmatrati samo na materijalnom planu. Za starije generacije, ovo je bio prostor održavanja veze sa prošlošću i sa zajednicom. Za mlađe, nestaje konkretan, fizički okvir u kojem se tradicija prenosi neformalno – kroz susret, priču i svakodnevni život. Time i grad kao celina gubi jedan od svojih identitetskih slojeva. Homogenizacijom prostora, u kojem ulice počinju da liče jedna na drugu bez obzira na grad u kojem se nalaze, gubi se priča koja nas vezuje za taj konkretan prag, taj ćošak, tu ulicu – i time se slabi veza sa gradom kao mestom pripadanja.
Ipak, nije prekasno da se pristup promeni. Ali ne tako što bi se Šabačka Mala muzealizovala, već tako što bi joj se omogućilo da opstane kao živo mesto u savremenim uslovima. Za to je potrebno pre svega usporiti saobraćaj. Sužavanjem nepotrebno širokog kolovoza oslobodio bi se prostor za trotoare, zelenilo i eventualna parkirna mesta za stanare. Ulica mora nedvosmisleno poručivati: ovo je mesto za ljude, a ne pista za automobile. Grad bi mogao podržati obnovu fasada i otvaranje autentičnih lokala, čajdžinica, zanatskih i lokalnih prodavnica – sadržaja koji pozivaju ljude da se zadrže na tom prostoru. Sve to, naravno, zahteva uključivanje samih stanovnika i predstavnika zajednice u proces planiranja.
Šabac se ponosi svojom istorijom i raznovrsnošću. Ali pravo bogatstvo grada ne nalazi se u arhivskim fotografijama i svečanim govorima, već u živim mestima koja tu raznovrsnost svakodnevno neguju. Ako dopustimo da prostori poput Šabačke Male postanu samo istoriografske fusnote, tradicija postaje prazna reč, a grad se pretvara u bezličnu kolekciju istih ambijenata.
Vreme je da se urbanističko planiranje okrene ljudima i njihovim životima. Jer tradicija se ne čuva rečima, već načinom na koji negujemo i planiramo grad, uređujemo ulice i omogućujemo svakodnevni život u njima. Vreme je da Šabačka Mala prestane da bude prolaz i ponovo postane mesto.
Marko Gavrilović, master inženjer arhitekture
***Sve vesti pratite i na vašem mobilnom telefonu, instalirajte BESPLATNO android aplikaciju Šabačkih novosti i budite u toku sa svim dešavanjima u Šapcu i regionu! Aplikaciju možete preuzeti OVDE.
