Veliki park u Šapcu nastao je krajem devetnaestog veka, prema projektu opštinskog inženjera Đorđa Bogatinčevića, na prostoru nekadašnje bašte Jevrema Obrenovića. Danas je to jedan od tri veća parka u gradu, uz park na Starom gradu i park u okviru naselja Trkalište, ali i jedini veći park u samom centru Šapca.
Kada je park rekonstruisan 2016. godine, obnovljene su staze i ivičnjaci, postavljene nove klupe i kante za otpatke. Međutim, obnova Velikog parka nije se tu završila. Formiran je tim za osmišljavanje ambijentalnih celina parka, koji su činili Milena Zindović, Katarina Dubljanin, Marijana Gavrilović, Igor Marsenić, Slobodan Arsenović i Marko Gavrilović. Ideja je bila da se park posmatra kao složen javni prostor u kojem različiti ambijenti mogu dobiti jasniji identitet, novu upotrebnu vrednost i savremeniji izraz.
Koncept je razvijan zajednički, a potom su različiti autori preuzimali razradu pojedinačnih ambijenata. Jedna od idejnih niti projekta bila je kosmička tematika, pa su pojedini prostori dobijali nazive i oblike inspirisane nebeskim telima i pojavama. Nije reč o doslovnoj scenografiji, već o pokušaju da se parku doda sloj imaginacije, da se svakodnevni gradski pejzaž blago izmesti iz rutine i otvori prema asocijacijama, igri i simbolici.
Tako je muzički paviljon zamišljen kao mesto u kome se mesec ogleda u vodi, dok je nadstrešnica nad kružnom binom dobila obrise Zemljinog prirodnog satelita. Taj prostor projektovan je kao savremena verzija parkovske pozornice — mesto za muziku, male događaje, susrete, igru. Muzički paviljon u parku predstavljen je i na Salonu arhitekture, najznačajnijoj manifestaciji tog tipa kod nas. Iako su se na ovom mestu već odvijali različiti programi, ostaje utisak da njegov potencijal još uvek nije u potpunosti prepoznat niti iskorišćen.
Autorka muzičkog paviljona, Marijana Gavrilović, projektovala je i rekonstrukciju starog nemačkog bunkera za municiju, koji je pretvoren u savremeno dečje igralište, čime je sem nove funkcije dobio i novo značenje. Obložen impregniranim drvetom i gumenim oblogama, dopunjen spravama za igru, kućicom i dugim toboganom, umesto tmurnog simbola rata, postao je mesto dečje igre i radosti. To je odličan primer kako arhitektura može da pretvori zaboravljeno mesto u prostor koji zajednica zaista može da koristi. Istovremeno, to je i prostor koji je najviše devastiran usled neadekvatnog održavanja.
U istom periodu rekonstruisan je i kontakt parka sa Partizanskom ulicom (sada Kralja Milana). Tamo gde je nekada bila ograda, kao jasna barijera između ulice i parka, osmišljen je postepen ulazak u park preko levitirajućih betonskih ploha koje mogu služiti i kao mesta za sedenje. Na pojedinim mestima ponovljena je lagana metalna ograda, zamišljena da bude obrasla puzavicom. Posebna pažnja posvećena je i bočnim pristupima — rampi naspram Ulice Jele Spiridonović-Savić i kružnom stepeništu-rampi na uglu sa Ulicom kneza Ive od Semberije, na koje sam, kao autor ovom ambijenta, posebno ponosan, jer je oblikovanje ovog ulaza bilo uslovljeno složenim odnosom različitih nivelacija. Ideja ove intervencije bila je da se park bolje poveže sa gradom, ulicom i sa korisnicima.
Par godina kasnije, 2020. godine, na mestu nekadašnje fontane izveden je i projekat kružne fontane sa centralnim ostrvom, autorke Milene Zindović. U simboličkom smislu, ovaj ambijent bio je vezan za motiv sunca.
Ipak, nisu svi planirani ambijenti realizovani. Nije izveden planirani ulaz u park iz Ulice Trg đačkog bataljona, kafe uz Planinarski dom, kao ni dečje igralište na mestu nelegalnog objekta u Ulici kneza Mihaila. Problem, međutim, nije samo u tome što deo planiranih rešenja nikada nije izveden, već i u tome što ni izvedeni ambijenti nisu održavani sa pažnjom koju zaslužuju. Još je veći problem to što autori nisu kontaktirani oko realizacije preostalih ambijenata, niti oko izvođenja delova parka koji su takođe bili predviđeni projektom, kao što su aleja velikana, drvena pasarela ili česma. Zaustavljanjem projekta na pola, izostalo je zaokruživanje parka i projektovanih ambijenata u jednu promišljenu celinu koja bi tada dobila svoj puni smisao.
Veliki park je mesto na kome se jasno vidi kako javni prostor utiče na kvalitet svakodnevnog života. U njemu se ukrštaju istorija grada, sećanja stanovnika, potreba za odmorom, igrom, susretom i osećajem pripadnosti.
Zato odnos prema parku govori o tome koliko cenimo sopstveni grad. Ako se prema njemu ophodimo kao prema trošku ili kao površini pogodnoj za postepeno zauzimanje, od njega nećemo dobiti ništa osim privida uređenosti. Ako ga, međutim, razumemo kao zajedničko dobro, onda postaje jasno da njegova obnova ne može biti jednokratan posao, već trajna obaveza da se započete ideje dovrše, izvedeni ambijenti održavaju, a javni karakter prostora brani. U tom smislu, pitanje Velikog parka jeste pitanje naše sposobnosti da sačuvamo ono što je zajedničko.
Marko Gavrilović, master inženjer arhitekture
