Pre samo desetak godina izjavio sam u jednom TV intervjuu da Šabac nema ozbiljan problem sa parkiranjem. Reakcije su bile burne, ali tvrdnja je tada bila tačna: grad je, sa izuzetkom pojedinih lokacija, bio znatno manje opterećen automobilima. Štaviše, planirane mere davale su nadu da će se rast problema usporiti i da će se grad vremenom okrenuti održivijem saobraćaju.
Teško da je iko mogao predvideti da ćemo postati svedoci današnje situacije — posledice potpune kapitulacije gradske uprave pred saobraćajnim haosom. Umesto dosledne politike, vizije i planiranja, ulice su prepuštene slučaju. O sveobuhvatnom pristupu bezbednosti pešaka i biciklista danas je gotovo bespredmetno govoriti.
Parkiranje je strateški, a ne tehnički problem
Konkretno, problem parkiranja u gradu ne može se rešiti pojedinačnim merama, kao što su izgradnja parkirališta (kojih istini za volju, takođe nema), niti povećanjem koeficijenta parking mesta za novogradnju. Parkiranje je kompleksno pitanje, a jednostavne i izolovane mere samo prividno rešavaju problem, dok ga dugoročno pogoršavaju.
Što se tiče parkirališta, ona mogu biti mač sa dve oštrice. Pukim dodavanjem parking mesta, bez propratnih mera za smanjenje zavisnosti od automobilskog saobraćaja, parkirališta bi privukla nova vozila u grad i ubrzo stvorila još veći problem, i sa saobraćajem i sa nedostatkom mesta za parkiranje. Uostalom, ovakav scenario smo već toliko puta videli.
Podzemna garaža na Trgu – loša ideja
Poseban primer nerazumevanja problema bila je ideja o izgradnji podzemne garaže na Trgu šabačkih žrtava. Nadam se da je ta ideja zauvek napuštena, ali ona najbolje oslikava odsustvo vizije u upravljanju gradom.
Garaža u samom srcu grada privukla bi stotine dodatnih vozila, potpuno zakrčila centralne ulice i pogoršala bezbednost. Ali još važnije: Trg šabačkih žrtava je mesto masovnog stradanja tokom Drugog svetskog rata. Kopati garažu na prostoru nekadašnje masovne grobnice — čak i ako su posmrtni ostaci premešteni — predstavlja ozbiljnu povredu prostora sećanja.
Gde onda praviti parkinge?
Adekvatne lokacije za javne garaže i veća parkirališta nisu u samom centru, već na njegovom obodu. Tamo bi posetioci mogli da ostave automobil i pešice, biciklom ili javnim prevozom nastave dalje.
Potencijalne lokacije, koje uvode posetioce u centar iz četiri najvažnija pravca, jesu:
- Prostor tzv. Mačvanskog trga, za posetioce koji dolaze iz pravca Mačvanske ulice;
- Prostor kod parka u Masarikovoj ulici, ili između „Rode“ i Urgentnog centra, za posetioce koji dolaze iz pravca Masarikove ulice;
- Prostor uz Kajmakčalansku ulicu, za posetioce iz pravca Pop Lukine ulice;
- Prostor kod železničke stanice, za posetioce iz pravca ulice Janka Veslinovića.
Takav pristup bi u velikoj meri rasteretio centar i stvorio preduslov da radimo na bezbednijem, mirnijem i kvalitetnijem urbanom okruženju.
Brojni su primeri takvih rešenja
Mnogi evropski gradovi imaju razvijene parking sisteme na obodima — Beč, Minhen i Amsterdam su među najboljim primerima. Posetioci parkiraju van centra i nastavljaju putovanje javnim prevozom, biciklom ili pešice, čime se gradsko jezgro oslobađa nepotrebnog saobraćaja.
Drugi gradovi — poput Kopenhagena, Ciriha, Ljubljane — svoje centre su u velikoj meri zatvorili za tranzitni motorni saobraćaj, dajući prednost ljudima, a ne automobilima. U takvim zonama parkiranje je prvenstveno namenjeno stanovnicima.
Problem koji se ignoriše – raste
Međutim, Šabac istovremeno doživljava ekspanziju stambene gradnje, uključujući i sam centar. Plan generalne regulacije usvojen u septembru navodi da centar treba rasteretiti od nove gradnje, ali je grafičkim delom plana spratnost zapravo — povećana.
Povećanje gustine stanovanja bez unapređenja infrastrukture, između ostalih i saobraćajne, vodi u novu spiralu problema iz koje će izlaz biti sve teži. Čak i savršeno planirani parking sistem ne može da izdrži kontinuirano povećavanje broja stanovnika i automobila u najopterećenijim zonama grada.
Šta je zapravo pravo pitanje?
Dakle, suštinska dilema nije „gde graditi nova parking mesta“. Pravo pitanje glasi:
Da li želimo centar grada kao prijatan i bezbedan prostor za ljude i njihove aktivnosti — ili kao gust, prenatrpan lavirint iz koga je sve teže naći izlaz?
Odgovor na ovo pitanje odrediće naše buduće odluke.
Ali dok god se Šapcem upravlja bez jasne vizije, bez razumevanja dugoročnih posledica i bez hrabrosti da se uvedu promišljene mere, razgovor o rešenjima ostaće samo teorija. A grad će se, iz godine u godinu, pretvarati u prostor u kojem je kretanje sve teže, a život sve nepodnošljiviji.
Marko Gavrilović, master inženjer arhitekture
***Sve vesti pratite i na vašem mobilnom telefonu, instalirajte BESPLATNO android aplikaciju Šabačkih novosti i budite u toku sa svim dešavanjima u Šapcu i regionu! Aplikaciju možete preuzeti OVDE.
