Zamislite raskrsnicu Prote Smiljanića i Vojvode Mišića u osam sati ujutro: kolona automobila, trube, izduvni gasovi i uski trotoari na kojima se jedva mimoiđete sa kolicima. Sada toj slici dodajte desetak roditelja koji u žurbi zaustavljaju automobile nasred kolovoza kako bi izveli dete od tri ili četiri godine do vrtića. Ovo je vrlo izvesna realnost. U prizemlje novog, privatnog stambeno-poslovnog objekta, na uglu ovih ulica, useljava se državno obdanište „Zvrk“.
Vest da je na ovoj lokaciji izgrađen još jedan stambeno-poslovni objekat ne bi sama po sebi bila iznenađenje. Poslednjih godina grad se sve češće oblikuje prema investitorskoj logici, a sve ređe prema potrebama svakodnevnog života. Ali saznanje da se u prizemlju takvog objekta otvara obdanište otvara mnogo ozbiljnije pitanje: da li se potrebe dece i porodica uopšte uzimaju kao polazna osnova urbanističkog promišljanja?
Malo je tako problematičnih raskrsnica u Šapcu kao što je raskrsnica Prote Smiljanića i Vojvode Mišića. Veliki broj automobila, uski trotoari i gotovo potpuno odsustvo zelenila čine ovu tačku grada neprijatnom i za odrasle pešake, a kamoli za malu decu.
Sećate li se obdaništa iz detinjstva? Malo ko ih je voleo u uzrastu kada se od roditelja odvajate sa suzama, ali jedno je bilo podrazumevano: obdanište je imalo dvorište. Kad god bi vreme dozvolilo, deca su izlazila napolje. I to nije bila neka sporedna stvar, već osnovni deo odrastanja. Deca se razvijaju kroz kretanje i igru, a prostor namenjen njima mora biti planiran upravo iz te perspektive. Obdaništa su zato uglavnom građena kao prizemni ili niski objekti sa velikim dvorištima, osmišljeni prema potrebama dece, a ne prema logici maksimalnog iskorišćenja kvadrata.
Šta kaže struka, a šta zakon?
U nameri da proverim da li je reč samo o subjektivnom utisku ili o ozbiljnom urbanističkom promašaju, konsultovao sam katastar i Pravilnik o bližim uslovima za osnivanje, početak rada i obavljanje delatnosti predškolske ustanove.
Podaci iz katastra su jasni: objekat na adresi Prote Smiljanića 10a ima upotrebnu dozvolu kao stambeno-poslovni objekat u privatnom vlasništvu. Nije građen kao obdanište.
Ni pravilnik ne ostavlja mnogo prostora za proizvoljna tumačenja. U delu koji se odnosi na urbanističko planiranje navodi se da lokacija za objekat predškolske ustanove treba da bude u mirnom predelu, sa svežim vazduhom, bez prašine, dima, gasova i drugih štetnih uticaja, i što dalje od prometnih saobraćajnica.
Još je važniji deo koji se odnosi na dvorište. Pravilnik propisuje da je dvorište otvoren, slobodan i zajednički prostor za decu, da njegova veličina iznosi najmanje 8 m² po detetu, da mora biti ograđeno i da travnate površine treba da zauzimaju 40% njegove površine.
Zato se nameće jednostavno pitanje: da li ugao Prote Smiljanića i Vojvode Mišića ispunjava ijedan od ovih uslova? Gde je obezbeđen minimum od 8 m² dvorišnog prostora po detetu? Gde je ograđen i bezbedan prostor udaljen od prometne saobraćajnice? I kako je moguće da se državno obdanište otvara na mestu koje očigledno ne odgovara ni elementarnim prostornim standardima koji se inače vezuju za boravak dece predškolskog uzrasta?
Ovo pitanje nije važno samo zbog ovog objekta. Poslednjih godina sve češće viđamo obdaništa smeštena u prizemlja stambenih zgrada, bez pravog dvorišta, bez zelenila, bez prostora za slobodnu igru. Vredi zato pitati: da li se takvi prostori planiraju za decu ili su samo posledica planiranja grada pri kom se sve manje misli na one koji u njemu žive i odrastaju?
Gužva kao svakodnevica
Prema navodima lokalnih medija, obdanište „Zvrk“ na adresi Prote Smiljanića 10a uskoro će biti otvoreno. Vratimo se zato na početnu sliku: jutarnji špic, roditelji koji kasne na posao, automobili koji se zaustavljaju na prometnoj raskrsnici, mala deca koja izlaze iz kola i prilaze obdaništu kroz haotičan ambijent.
Da li je iko u nadležnim službama ozbiljno razmatrao saobraćajne posledice ovakve odluke? Da li je analizirana bezbednost prilaza, mogućnost zadržavanja vozila, opterećenje raskrsnice u jutarnjim i popodnevnim satima? Ako već nije bilo sluha za pitanje kvaliteta boravka dece u prostoru bez dvorišta i zelenila, moralo je makar biti razmišljanja o bezbednosti i svakodnevnom funkcionisanju.
Na studijama arhitekture učite da se bavite kompromisima. Projektovanje je, u velikoj meri, umetnost usklađivanja različitih ograničenja. Ali postoje situacije u kojima broj problema postane tako veliki da kompromis više nije razumno rešenje. Tada je jedini odgovoran postupak promena samog rešenja.
Ovo je, čini se, upravo jedna takva situacija. Situacija u kojoj je mnogo ljudi, na mnogo mesta u procesu odlučivanja, moralo da kaže „ne“. Situacija u kojoj je projekat morao biti zaustavljen ili preispitan mnogo pre nego što je stigao do realizacije.
Nažalost, živimo u vremenu u kojem se pravilnici često doživljavaju kao prepreka koju treba zaobići, a ne kao minimum zaštite javnog interesa. Lako je slegnuti ramenima i reći da nema mesta i da deca moraju negde da budu. Mnogo je teže insistirati na tome da deca imaju pravo na ono što im po zakonu i po elementarnoj ljudskoj logici pripada: vazduh, travu, drvo, bezbedan prostor i uslove primerene njihovom uzrastu.
Zato pitanje za Gradsku upravu i Predškolsku ustanovu „Naše dete“ glasi: na koji način će na adresi Prote Smiljanića 10a biti ispunjen uslov o minimumu dvorišnog prostora po detetu i boravku dece u adekvatnom, bezbednom okruženju?
Ako takvog odgovora nema, onda nemamo samo problem sa jednom lokacijom. Imamo problem sa načinom na koji ovaj grad razume potrebe svojih najmlađih stanovnika.
Marko Gavrilović, master inženjer arhitekture
***Sve vesti pratite i na vašem mobilnom telefonu, instalirajte BESPLATNO android aplikaciju Šabačkih novosti i budite u toku sa svim dešavanjima u Šapcu i regionu! Aplikaciju možete preuzeti OVDE.
