Zašto je na uglu ulica Janka Veselinovića i Kralja Milana (bivša Partizanska) podignut objekat sa 7 nadzemnih etaža? Ako gledamo ceo ulični niz primetićemo tri tipologije objekata. Najstarije su prizemne jednoporodične kuće koje stoje na regulacionoj liniji. Liniji na kojoj se (u ovom slučaju privatna) parcela susreće sa trotoarom. Zatim imamo višeporodične objekte kolektivnog stanovanja, ali uvučene u odnosu na tu liniju razgraničenja, tako da između trotoara i objekata postoji pojas zelenila. I na kraju imamo najnovije objekte koji su takođe objekti kolektivnog stanovanja, ali koji direktno izlaze na regulacionu liniju. Time se nesumljivo gubi na kvalitetu stanovanja, jer su prozori stanova jako blizu kolovoza; zelenilo ne postoji; prostor za parkiranje je takođe u većini slučajeva nedovoljan. Čime je tačno opravdan ovaj potez?
Dejvid Harvi, vodeći stručnjak u oblasti prostornog planiranja, primetio je kako stanogradnja predstavlja novi vid kolonijalizma. Novih zemalja koje treba otkriti i osvojiti, kao što je to činjeno u doba velikih otkrića, više nema. I nerazvijene zemlje Afrike, ubrzano se modernizuju. Samim tim i prilika za veliki obrt kapitala iskorišćavanjem prirodnih i ljudskih resursa sve je manje. U savremenom svetu, resurs za obrt kapitala postaju gradovi. Zidaju se velike količine stanova u kojima niko ne živi, a koji služe za preprodaju, štednju ili za najam. Na dobitku su imaoci kapitala, a gradovi su nažalost na velikom gubitku. Troše se infrastrukturni kapaciteti koje ravnopravno plaćaju i oni građani koji nikada ne mogu doći u posed takvog stana, a kamoli postati investitori gradnje ovih objekata. Ali iznad svega, troši se prostor koji se može iskoristiti za javne površine. Osim toga, ugrožavaju se postojeći objekti, nekada objekti od kulturno-istorijskog značaja. Po pravilu, ovakvom agresivnom izgradnjom, uvek se zanemaruju kvaliteti prostora, vizure grada i duh mesta.
Iako je ovakav princip nametnut, on ipak ne bi mogao da funkcioniše bez običnih ljudi koji predstavljaju zupčanike u toj mašineriji. Projektanti mogu izabrati da ne učestvuju u ovakvim projektima, političari i urbanisti da se odupru pritiscima investitora, a građani da izbegavaju kupovinu stanova u ovakvim objektima. Takvi stanovi su i inače lošijeg kvaliteta od starogradnje. Uglavnom su loše osunčani, nemaju pogled na zelene površine, a u najgorim slučajevima gledaju pravo u druge stanove, u zidove ili u parkinge.
Ako uporedimo sada dve zgrade na raskrsnici ulica Janka Veselinovića i Kralja Milana (bivša Partizanska). Jednu skoriju, još uvek u izgradnji i jednu sazidanu sedamdesetih godina XX veka, primetićemo da je ona starija okružena zelenilom, sa nesmetanim pogledom i ventilacijom (ne nalazi se u zatvorenom dvoršitu gde vazduh ne može nesmetano da struji). Ta zgrada potiče iz perioda kada se na stambeno pitanje gledalo kao na jedno od osnovnih ljudskih prava, pa je i u procesu planiranja objekata za stanovanje, kvalitet života bio prioritet.
Nažalost, danas je stan postao tek spekulativna roba. I dok se kapital uvećava, gradovi sa njegovim stanovnicima postaju taoci politike koja razjeda tkivo grada.
