Sredinom aprila ove godine dete je povređeno na uglu ulica Janka Veselinovića i Kralja Milana (nekadašnji naziv Partizanska). Dete se vraćalo iz škole uobičajenim putem, ali je zbog gradilišne ograde koja je zauzela trotoar, bilo nevidljivo za vozača automobila pre nego što je stupilo na kolovoz.
Radi se o uglu na kome je već neko vreme gradilište. I to ne bilo kakvo. Na mestu na kome je nekada stajao prizemni objekat, podiže se višespratnica koja skoro potpuno ispunjava veliku parcelu. Jedan detalj zapao je za oko mnogim sugrađanima, a on je verovatno i glavni razlog nezgode pomenute na početku teksta. Naime, ćošak objekta ulazi u trotoar ne ostavljajući dovoljno mesta za nesmetan prolaz pešaka.
Iako pomenuti objekat paradigmatično predstavlja mnoge nesrećne okolnosti urbanističkog planiranja poslednjih decenija u Srbiji, ja bih se danas fokusirao pre svega na ovaj ćošak, na ovu liniju razgraničenja između javne i privatne površine.
Evidentno je samim pogledom na objekat koji se pred nama podiže da bi se svašta moglo zameriti i investitoru i projektantu pomenutog zdanja. Ipak, za ovaj ćošak oni ne snose deo krivice. Hteli to ili ne, u skladu sa važećim planom, oni su u obavezi da projektuju i podignu objekat na definisanoj regulacionoj liniji.
I tako jedna nepromišljeno povučena linija, jedan ćošak koji zadire u trotoar, postaje deo višespratnog objekta koji će zagorčavati život brojnim građanima. Tako jedan apstraktan potez na papiru odlučuje da li će trotoar postojati ili ne, da li će dete bezbedno moći da prođe tom ulicom na putu do škole, i sutra kada gradilišna ograda bude uklonjena, jer trotoara skoro da neće ni biti.
Možda su te linije povučene pre nego što je na raskrsnici dve ulice izgrađen kružni tok, a zatim precrtavane dalje kroz planove bez puno razmišljanja. Baš zato bih voleo da znam da li smo svesni koliko naše linije menjaju javni prostor u kojem obitavaju građani, kroz koji se svakodnevno kreću, i u kome se odvijaju njihovi životi. Da li imamo odgovornost prema prostoru koji će nas nadživeti, a usput kreirati scenografiju u kojoj će odrastati i budući naraštaji, u ambijentu koji podstiče njihov razvoj ili u ambijentu koji ih na svakom koraku sapliće i ugrožava.
Ako razumemo šta linije koje povlačimo znače u stvarnom prostoru, onda ćemo znati da imamo veliku odgovornost prema njegovim korisnicima.
I tu bih postavio još jedno pitanje: Zašto je uopšte na ovom mestu dozvoljeno zidanje objekta ove visine na regulacionoj liniji… Ali o tome u nekom narednom tekstu.
Marko Gavrilović, master inženjer arhitekture
