Da li ste ikada osetili da je prostor kroz koji se krećete više od fizičkog okruženja – da nosi slojeve sećanja iz prošlih vremena? Ovakvo iskustvo, gde objekat ili ulica odjekuju nevidljivim pričama prošlosti, nije slučajno. Arhitektura ima moć da sačuva i prenese kolektivnu memoriju – neuhvatljivi duh mesta koji nas povezuje sa istorijom, i koji stvara identitet zajednice.
Kristijan Norberg-Šulc, norveški teoretičar arhitekture, tvrdio je da arhitektura otelotvoruje „duh mesta“ – fuziju duhovnog, istorijskog i kulturnog sećanja. To nas podstiče da javne prostore vidimo ne samo kao funkcionalne elemente našeg svakodnevnog života, već i kao čuvare neizbrisivih oznaka vremena. Zamislite izlizane kamene oblutke koji i dalje krase pojedina šabačka dvorišta ili elemente fasade Narodne banke iskrzane vremenom. Ovo nisu samo materijali – to su taktilni dnevnici. Duša grada se ne može čitati u novim fasadama, već u njegovim ožiljcima – u stepenicama izlizanim od koraka naših predaka, u preuređenim fabrikama koje zadržavaju originalne elemente i u nazivima ulica koji govore o zaboravljenim zanatima.
U eri investicione gradnje, lako je prevideti ove tihe, nenametljive testamente. Ipak, dok modernizacija često daje prioritet novom, neki arhitekti koriste adaptivnu ponovnu upotrebu kako bi udahnuli život napuštenim strukturama. Uzmite njujorški High Line, nekada zapuštenu železničku prugu – danas uzvišeni park u kome susreću priroda, umetnost i industrijsko nasleđe. Takvi projekti ukazuju na moć arhitekture da oblikuje identitet grada i da ističe postojeće slojeve nasleđa istovremeno stvarajući nova mesta sećanja za buduće generacije.
Kada je 2016. godine pokrenuta inicijativa za obnovu nekadašnje sinagoge u Šapcu, ideja je bila da ovaj objekat ne postane samo još jedan muzej koji će govoriti o tragičnim događajima iz istorije jevrejskog naroda, već mesto koje će putem dijaloga, kulture i umetnosti, biti obogaćeno novim životom.
Ali o tome u nekoj narednoj kolumni.
U svakom slučaju, kada sledeći put prođete pored stare zgrade ili zastanete na nekom trgu, zapitajte se: Kakve priče čuva ovo mesto? Još bolje – istražite ih. Svaki prostor postaje bogatiji kada se poznaju njegovi slojevi. Čineći to, mi transformišemo naše gradove iz običnih mesta u žive knjige kolektivnog sećanja čiji duh formira identitet svakoga od nas.
Marko Gavrilović, master inženjer arhitekture
