Naiđu tako trenuci u životu kada nam topao sunčan dan usred zime i nije neki događaj. Dođe tako vreme kada prestaneš da pevušiš dok hodaš parkom. Poneseš to breme zvano „mutno vreme“ na svojim plećima jer osećaš da tako treba. Osmeh postaje događaj, prijatelj sumnjivo lice, a znanje kula od karata.
Naiđu tako dani kada se na običnog čoveka obruši tuga teška kao tone čelika i betona. Zatrpa ga i on, nesrećnik, boreći se za vazduh, može jedino da se zapita zašto je morao da stane baš pod tu nadstrešnicu jer… Možda pod nekom drugom ne bi bio toliko tužan…
Jednog takvog dana mi je pozvonio telefon. Javljanje bi značilo izlazak iz sigurne zone – trebalo bi na tren napustiti taj splin u čijem zagrljaju je, priznajem, bilo veoma udobno. „Šta može biti toliko važno da novinar Đorđe ne odustaje!?“ I beše važno.
Zovem se Kristina Aleksić. Postoje još dve Šapčanke koje se predstavljaju na isti način kao ja. Međutim, Kristina iz Biblioteke je već jedna ozbiljnija ličnost koju poznaje daleko veći broj ljudi. O Kiki iz Biblioteke da ne pričam! Obe su mi drage. I Đorđu su. Zato je i pozvao. Rekao je: „Želiš li da pišeš kolumnu na novom portalu?“ Nastavio je da priča, a ja sam već zamišljala kako mu pomažem da otvori neke silne prozore kako bismo konačno osetili svež vazduh. Nisam imala dilemu.
Sa mojim sugrađanima sam oduvek komunicirala pogledom. Mislila sam da se odlično razumemo. Sada želim da budem sigurna da se razumemo. Želim da pišem svima onima koji i dalje nisu odustali od života, koji imaju potrebu da urade neke dobre stvari bez ikakvog razloga ili apela. Želim da pišem ljudima koji ne žure, koji nisu zaboravili kako se zastaje, staje… Volela bih da se obratim onim tvrdoglavcima koji ne odustaju od sviranja gitare iako su im prsti natečeni, a žice mirišu na krv; koji više papira pogužvaju i bace nego što ispišu. Radovalo bi me da izmamim osmeh jednoj umornoj majci jer ću i u njeno ime priznati da ne mogu uvek da stignem baš sve, a i zašto bih! Volela bih da baka-Nadi, koja prodaje buketiće cveća iz svog dvorišta (da bi kupila lekove), poklonim jedan iz mog vrta i da znam da neće morati da ga proda. E to bih volela da podelim sa vama!
Značilo bi mi da mi verujete da uvek može sve drugačije. Jer, na kraju, sve je isključivo stvar naše odluke. Moja je – da vam pišem.
