Jedna od najstrašnijih stvari koju je ova vlast učinila je ponor koji je stvorila između roditelja i dece, braće i sestara… Gledam kako naše studente dočekuju članovi porodice, koliko bezuslovno stoje uz njih, iza njih. To me podseti na očaj mojih prijatelja koji su sa svojim najbližima gotovo prekinuli svaki kontakt.
–Mama, molim te, promeni kanal. To što gledaš nije istinito, varaju te.
-A ti znaš šta je istinito!
-Možda ne znam šta jeste, ali znam šta nije!
-Ma, hajde, beži bre, ispran ti je mozak!
-Ali, mama…
Pomalo smo zbunjeni. Naši roditelji su devedesete proveli na ulicama, život im se uglavnom svodio na borbe protiv nepravdi. Oslanjali su se samo na svoj rad, tako su i nas učili. Govorili su da svakoj vlasti budemo opozicija. Gde su sada oni nestali? Ko su ti ljudi koji hipnotisamo gledaju u TV uređaje i potvrdno klimaju glavom?
-Deci i studentima je mesto u učionicama, a ne na ulici! Šta hoće oni, sve im je besplatno! To besno, motiku bih ja njima u ruke!!!
-Nemoj tako. Traže pravdu, uspostavljanje sistema, poštovanje zakona…
-Kakvih zakona, kad se u Srbiji poštovao zakon, hajde, molim te! To metiljavo, neće da uči pa mu vlast kriva za sve! Vidi kakvi su putevi, hodali bi po glibu da im nije ove vlasti!
-Ali, mama…
Naši roditelji su superheroji koji su sa osmehom razapetim preko usana sakrivali traume iz rata i osećaj kada se ruka nađe u praznom džepu. Grlili su nas jako i šaputali dok su padale bombe. Čega li su se sve odrekli da bi u našu đačku knjižicu ili indeks stavili novčanicu? Koliko li su samo poniženja pretrpeli jer nikada nisu bili nečiji? Ko su sad ovi ljudi koji nas gledaju ispod oka? Zašto viču na nas? Zar nas nisu učili da moramo poštovati svačije mišljenje? Zašto podižu svoje ruke u pravcu vrata isterujući nas? Zar ta ruka ne bi trebalo da bude tamo gde je oduvek bila – na našem ramenu, u našoj ruci?
-Mama, čekala si pet sati da te doktor prozove, na kraju su te vratili kući. Šta ćemo sad?
-Ništa, ići ću sutra ponovo!
-Ali, nije ti dobro!
-Ne mogu ljudi da stignu da nas pregledaju! Svi su bolesni, a lekara sve manje, razbežali se!
-Šta ti to govori?
-Opet ti je vlast kriva! Svašta, ići ću privatno!
-Ceo život si plaćala to zdravstveno, imaš pravo na pregled!
-Ti znaš našta ja imam pravo!
-Ali, mama…
Naši roditelji su dugo sami. Posećujemo ih, ali… Možda je došao trenutak kada im je baš bila potrebna neka bolja verzija stvarnosti. Odustali su od čitanja bajki svojim unucima. Žele da žive svoju bajku. Svesni su da su i sami postali iluzija, da su se izgubili negde između silnih obraćanja i ubeđivanja da su svi živeli srećno do kraja života. Na to, uostalom, imaju pravo? Ali, MI SMO NJIHOVA DECA!!!
-Danas, 15. marta, biće prohladno vreme uz kišne intervale…
(Završavaju se podnevne vesti)
-Mama, znaš li da u bajkama roditelji čine čuda da bi pomogli svojoj deci?
-Znam.
-Sada mi je potrebno čudo.
-Kakvo čudo?
-Da me ispratiš. Možeš slobodno i da me zagrliš i kažeš da će sve biti u redu.
-Ne pada mi na pamet! Ideš među ludake, narkomane i strane plaćenike! Ideš da rušiš i pališ ono što smo godinama gradili!!!
-Ali, mama…
U 19.20 je pozvonio telefon. Mama. Probudio ju je zvučni top.
*Ovu kolumnu posvećujem svojim prijateljima i svima onima kojima je u 19.20 pozvonio telefon. Posebno onima kojima nije.
