Pripadam „gledaj svoja posla“ generaciji. Od roditelja smo naučili da, pre svega, treba biti častan i pošten. Naredne životne lekcije su se svodile na to da treba raditi i ćutati, učiti i ćutati. Treba postojati i ćutati. I ćutati. Najbolje se ćuti spuštene glave. Nije bitno koliko znaš i šta umeš, bitno je da lepo ćutiš, da tačno ćutiš, da časno ćutiš. Gledaš u pod, jer tako treba, i ćutanjem umiruješ čoveka u sebi. Ne daš mu da bude čovek jer će onda sigurno poželeti da podigne glavu. I zavoli boju svoga glasa.
Nisam volela nenajavljene petnaestominutne pismene provere. Uvek su dolazile posle teških lekcija i za njih nikada nismo bili spremni. Nastavnici su pak smatrali da su važne jer su „odlična simulacija života“. A i gradivo se mora utvrditi… I behu u pravu. Shvatismo to tek onda kada nam se dogodio život.
Obradili smo obimno i teško gradivo u poslednjih nekoliko meseci. Šta smo naučili?
Odložite vaše mobilne telefone i sklonite sve sa klupa. Samo olovka, gumica, papir. I savest. Petnaestominutna provera počinje SAD!
- Šta se dogodilo 1. novembra 2024. godine u 11.52 časova u Novom Sadu?
- Kako ste se osećali kada ste saznali da je 15 ljudi izgubilo život?
- Da li smatrate da bi neko trebalo da bude odgovoran za tragediju i ko?
- Koliko je vremena prošlo od tragedije?
- Da li je neko odgovoran?
Kraj! Provera je završena. Sada pročitajte odgovore. Da li ste savladali gradivo? Ili je gradivo savladalo vas?
Zbunjeni smo? Sve smo uradili kako treba – sklanjali smo se, gledali svoja posla, okretali smo glavu. Nije nas se ticalo, tuđa posla su tuđa čak i onda kad su naša. Žmurili smo na jedno, pa na oba oka. Ispoštovali smo proceduru uspešnog životarenja. Naučili smo lekciju!
Petominutnu proveru smo dobro uradili, odgovori su nam tačni… Zašto se onda osećamo loše?
***
U 11.52 časova se čuo vrisak. Trgli smo se. Morali smo da podignemo glavu. Ugledali smo betonom zatrpane žrtve našeg ćutanja.
Imamo li glasa bar da se izvinimo?
