Nedeljom šetam sa svojim sugrađanima. Vrlo dobro znam zašto i zbog koga to činim. Volim da se RUKUJEM sa Šapčanima, da se radujem kad mi „stisak razumevanja tuđa RUKA utisne u dlan“. Osmehom im odgovorim na osmeh. Mašemo jedni drugima u prolazu i grlimo se. Držimo se za RUKE. Divan je osećaj biti slobodan čovek! Konačno smo uzeli stvar u svoje RUKE!
Srećem svoje komšije, prijatelje, lekare, nekadašnje učenike, roditelje… Srećem naše umorne i vredne Mačvane i Pocerce. Volim kada me svojim snažnim, hrapavim i od rada izrabljenim RUKAMA potapšu po ramenu. Morali su da ostave svoja posla i da dođu jer im, kažu, „ne ide od RUKE da se pretvaraju da se ništa ne dešava“.
Dolaze i ponosni učitelji i nastavnici. Kažu da su im vezane RUKE, ali ne odustaju. Iscrpljeni su, poniženi, ali ne mogu da dignu RUKE od profesije koju toliko vole, ne mogu da dignu RUKE od dece i svih onih lekcija koje tek treba zajedno da nauče.
Sa prozora nam mašu penzioneri. Smeškaju se. Podižu stisnutu pesnicu. „Uz vas smo“, dovikuju, „imate pune RUKE posla.“ Vaistinu imamo, ali nam se svima čini da je sloboda tu, nadohvat RUKE.
Srećemo i one koji okreću glavu, spuštaju pogled i sede skrštenih RUKU. Kažu da nam svima treba staviti lisice na RUKE, ali ne znaju zašto. Izgleda da puste glas tek reda radi, kao da su i sami svesni da to što su rekli nema smisla. Zavuku RUKE u džepove i nastave da postoje…
Srećemo i one mnogo besne koji nasrću na decu. Dalje RUKE!!! Gotovo je!!! Dosta!!! Diži RUKE od nasilja, ne može više!!! Ne želimo više tako! Nema više RUKE pomirenja!!!
Uz uzdah nastavljam dalje. Primetih na prozoru jedne javne ustanove RUKE. Par RUKU koje drže mobilni telefon. U usklađenom ritmu se pomeraju levo-desno, gore-dole. Izgledalo je kao da postoje nezavisno od tela, kao da lebde duž trećeg sprata i traže nekoga među hiljadama nas. Kako li se zovu te RUKE? Imaju li porodicu?
Zastadoh. Ko su te RUKE? Da li su išle u školu? Da ih je nekada neko čvrsto stegao ili pomilovao? Drže li ponekad neku malu RUKU? Znaju li šta u ovom trenutku rade? Zašto to rade? I zbog koga?
Kolona je prošla. RUKE su ubrzo nestale.
Odahnule su. Bile su srećne jer su iz prve RUKE saznale da su dobro obavile posao. Ostavile su svoje mobilne telefone i zadovoljno trljale jedna o drugu. Uskoro će se isprljati stežući nekoliko „crvenih“. To ih ne brine. Protrljaće obraz i biće opet čiste. Obraz neće.
Sledećeg dana RUKE su bile krvave.
