„Najveći zločin nije u tome što čine zli, već u tome što dobri gledaju i ćute.“
– Platon
Pitanje koje nas progoni, čak i kada ga potisnemo iza svakodnevnih briga, glasi: koliko je naš zločin mali ili veliki? Jesmo li samo žrtve – ili i dželati? I, što je možda još važnije, da li imamo snage da priznamo jedno i drugo?
Na jednoj strani su studenti Studenti Politehnike – mladi ljudi koji, ne svojom krivicom, odrastaju u narativima jedne strane istine. Na drugoj strani stoji Nataša Kandić, često napadana, ali očigledno potrebna čim postoji tako dugo, da se ne zaborave zločini počinjeni u naše ime koji se ne mogu sakriti pod ćilim nacionalnog ponosa.
Na jednoj strani se pozivamo na Ustav Republike Srbije, koji insistira na državnom integritetu i zaštiti nacionalnih interesa. Na drugoj – tu su međunarodne konvencije, presude Haškog tribunala, svedočenja preživelih, beleške UNMIK-a. Tamo gde domaće pravo ćuti, međunarodno pravo progovara – i obrnuto.
Na jednoj strani – Srbi koji su stradali: ubijani, proterivani, zaboravljeni, i posle svega prodati, od sopstvene države. Na drugoj – Albanci koji su prošli isto. Obe strane gube, kada svaka govori samo o sopstvenom bolu. I pregovori. Lažni. Koji ništa ne rešavaju, samo postoje radi forme.
A istina? Istina nije ni srpska ni albanska, nije ni zapadna ni istočna – ona je univerzalna, i zato ne pripada nikome dok je svi ne prihvate. Zločin ne postaje manji time što ga je počinio „naš“, niti pravda postaje nepravedna ako se tiče „njihovih“.
Zašto onda ćutimo? Jer istina boli. Jer priznanjem gubimo osećaj moralne nadmoći. Jer u društvu koje godinama svesno odbija da se suoči sa sobom, istina postaje subverzija. Ona ruši lažnu sliku istorije, raskrinkava mitove, i nudi nešto što retko želimo – odgovornost.
Zaborav je plodno tlo za ponavljanje. Studenti s početka priče, oni koji danas mirno sede u amfiteatrima, zaslužuju više od jedne verzije istorije. Zaslužuju pravo da znaju, pa tek onda da biraju stranu – ili da je ne biraju uopšte. Naravno da je ovo moguće tek kada se društvo oslobodi, kada informacije postanu dostupne svima, posle toliko decenija zatrpavanja.
Ako postoji nada za ovu zemlju, ona ne leži u politikama, ni u ustavima, ni u međunarodnim misijama. Ona leži u sposobnosti da se čujemo – jedni druge, bez vike. Da priznamo, da oprostimo, ali ne zaboravimo. Jer „ćutanje dobrih“, kako reče Platon, nije samo ravnodušnost – to je saučesništvo.
Da bismo postali bolji, moramo biti spremni da priznamo i ono najteže: da smo ponekad i sami grešili. Da nisu svi naši postupci bili herojski. Da pravda nije protiv nas, već za sve.
Zajednička tačka nije u tome da zaboravimo razlike, već da u toj razlici pronađemo istinu. I tek tada – kada prihvatimo ceo mozaik, a ne samo omiljeni deo – možemo početi da gradimo društvo koje se više ne boji istine.
