Moja deca se igraju. Uživam u jednom od retkih momenata kada im nisam potrebna. Ubrzo shvatih da su izabrali omiljene lutke i da dele uloge.
L: „Ja sam student!“
V: „I ja sam! (Tišina) Seko, a šta je to student?“
L: „Stvarno si beba! Pa je l’ ih nisi video na vestima?“
V: „Šta su to vesti?“
L: „Nema veze, to ćeš gledati kad porasteš! Studenti su bate i seke koji se bore za to da se svi volimo! Oni idu na razne fakultete i vole da uče. I mi ćemo biti studenti kad porastemo.“
V: „Ja neću da učim! Hoću da budem superheroj!“
L: „I oni su superheroji zato što idu peške u daleke gradove da bi ljudima koji tamo žive rekli da ih vole i da se ne brinu! A onda se sa drugim studentima dogovaraju kako da poprave sve ono što su ljudi koji nose odela i kravate pokvarili!“
V: „A kad će da uče?“
L: „Kad poprave sve! Znaš li ti koliko oni posla imaju! Sad biciklima idu iz Srbije u druge države! Pričaće na engleskom jeziku šta se dešava kod nas! Onda će svi studenti na svetu čuti kako je onaj krov pao na ljude i koliko su tužni zbog toga!“
V: „A je l’ imaju studenti mame i tate?“
L: „Imaju, oni ih čuvaju i ponosni su na njih. I njihovi učitelji su ponosni zato što su dobri ljudi. I mama i tata su bili studenti, zato su dobri!“
V: „Da. Hajde onda da se igramo studenata! Stavićemo knjige u ranac i idemo kod baka da im kažemo da ih volimo!“
L: „Hajde!“
Odoše u sobu. Nisam ni bila svesna na koji način su percipirali sve viđeno i doživljeno u poslednjih nekoliko meseci. Shvatili su suštinu. Neću ih opterećivati detaljima. Nema potrebe. Decu ne možemo prevariti. A i zašto bi!
Bila sam ushićena jer sam upravo prisustvovala svom drugom predavanju o smislu i ulozi studenata u društvu. Prvo je održao dekan Filološkog fakulteta u Beogradu daleke 2003. godine kada sam postala brucoškinja. Kazao je da će tek doći dan kada će nam postati jasno šta znači biti student i koliku moć on ima.
Danas je taj dan.
***
Večeras se uspavljujemo bajkom o studentima-biciklistima koji su osvojili svet. Ne znam da li ću uspeti da je završim rečenicom da su, u svojoj državi, živeli srećno do kraja života. Možda me strepnja spreči da je izgovorim (studenti na haubi, studenti na betonu, krvavi studenti, studenti sa lisicama na rukama, studenti iza rešetaka). Ipak se ne brinem. Ako ne uspem ja, deca će je završiti. Jer, ko se bolje razume u bajke! Njih čak ni čike koje nose odela i kravate neće uspeti da pokvare. I zato, budući moji studenti, završite ovu bajku. Verujem da ćete to umeti bolje od nas.
P. S. Srećan 4. april, Dan studenata!
