Kako se bliži subota, 15. mart, tenzije u društvu rastu. Vlast pojačava represiju, a studenti pojačavaju borbu za slobodu. Svako radi svoj posao.
Predsednik se ljuti na ministra policije, napušta zajedničko davanje izjave i ljutito kaže: „Ja ne mogu da slušam koliko se pravdaš!“ Bivši radikal ne zna da Ivica nije Marica; on ne bi hapsio studente, on je pragmatičan čovek – voli vlast! Ni studentska mu ne bi bila mrska. Srećom, pametna su to deca, ali neka ga, neka se nada.
Iako predsednik voli da se predstavlja kao vidovit (priviđaju mu se nekakvi sukobi), pun snage i mudrosti, stvarnost je dalja od toga. On je, zapravo, samo kukavica koja se okružila najgorim sojem ljudi, uključujući nekadašnje rijaliti zvezde, medicinske sestre, radnice iz javnih preduzeća, „žestoke momke“, ocvale crvene beretke i obične siledžije. Zajedno čine ono što su građani šaljivo nazvali „Ćacilendom“ – mestom gde se spajaju svi mogući interesi, od onih sumnjivih do onih koji samo žele da sačuvaju privilegije, gde se statiranje plaća. A dok oni pod ogradom vode svoju igru, slobodni ljudi van nje dolaze da posmatraju i analiziraju. I da im se smeju. Neke prave studente (ima ih svega nekoliko), ali moralne pigmeje, čak i žale.
„Dan D“ je postao simbol, dan kada će se desiti ključni slom nenarodnog režima, verovatno najveći skup slobode u istoriji Srbije. U Beogradu se očekuje više od pola miliona građana, svih onih koji traže slobodu, pravu demokratiju, neometane medije, transparentne biračke spiskove, i naravno, prelaznu vladu sastavljenu od stručnjaka. I dok bi mnogi želeli da veruju u mirnu tranziciju, ne mogu da se otmu osećaju da će borba biti mnogo duža i teža nego što se očekivalo.
Mart je, i pre 34 godine, mogao biti mesec nacionalnog preokreta, izbegavanja sukoba u bivšoj Jugoslaviji, mirnog razdruživanja. Mart je i mesec ubistva reformskog premijera, vraćanja točka istorije unazad. Čudan smo mi narod, svašta je moguće od nas očekivati, samo je važno sačuvati svakog građanina, sa ove ili one strane ograde. Trebaće nam za pravljenje novog društva.
I na kraju…
A ko će to novo društvo graditi? Studenti, naravno. Oni su ti koji sada vode borbu za bolje sutra, za slobodu, za pravo da se izražavaju. „Dan D“ je već započeo, ali koliko će trajati, to nije bitno. Važno je to što mladost, sloboda i ljubav imaju šansu da pobede. Srbija ima svoju šansu da se promeni, da postane zemlja koja ponovo veruje u budućnost, zemlja u kojoj se vrednuje svaki život, svaki glas, svaka misao.
Zato, 15. mart nije samo još jedan dan na kalendaru. On je početak – i borba koja sledi biće ključna. Pobeda slobode nije samo u okupljanju ljudi na ulicama, već u svakom od nas, u svakom trenutku kada se odlučimo da ne pristajemo na manje od onoga što zaslužujemo – slobodu da budemo ono što jesmo, i slobodu da se borimo za društvo koje to vrednuje.
P.S. Advokati će biti sa narodom, nemojte sumnjati, kao građani i kao branioci, svejedno, izborićemo se zajedno za Srbiju budućnosti.
Vladimir Terzić
