Teško je razumeti misao koja je vodila Ministarstvo prosvete da za probni maturski ispit odredi interval od sedam dana kada se to ima realizovati. Fiksirana je samo matematika, 25. 4, a srpski i izborni od 23. do 30, kako kome odgovara. Zašto je samo matematika tačna, a ostalo od slobodne volje i raspoloživog vremena? Besmisleno je tumačiti, a zvaničnog objašnjenja nema, ukoliko ga je i moguće naći u racionalnoj formi.
I onda je većina škola započela testiranje već 23. i 24, sa svim onim što je za ovaj posao potrebno uraditi. Pripreme prostora, formiranje dokumentacije, iznova obuke za dežurne nastavnike, a sve radi regularnosti. Naročiti nadzori su tu da utvrde da li je škola postupila po svim pravilima. Deca su upozorena da je probna matura bitna jer treba proceniti stepen postignuća, otkriti slabe tačke u znanju i sistemu, uvežbati celu proceduru pre pravog ispita. Nastavnici pregledači su obavešteni da će zvanično uputstvo za pregled dobiti tek 30.4. jer se čeka da sve škole završe testiranje, dakle, čeka se krajnji rok za realizaciju. Opet radi regularnosti.
I onda se u jednom tiražnom dnevnom listu, već 23.4. popodne pojavi test iz srpskog jezika. Zatim na društvenim mrežama. Onda i testovi iz izbornih predmeta. Kao na pijaci, javno i bez zaziranja: javljajte kome šta treba.
Šta je ovde bitno znati? Ove testove niko nije mogao dobiti preko zvaničnih kanala komunikacije, od samog Ministarstva ili portala na kome se to isto ministarstvo oglašava. Znači, stiglo je ispod žita, kao vid opšteprihvaćene usluge. Za sve ovo vreme Ministarstvo prosvete ćuti. Nema komentara. Nema sramote. Nema osude. Da li to onda znači da ih ovo ne interesuje? Ili su ponovo legalizovali krađu kao vid snalaženja u društvu? Ili samo ne haju ni za decu, ni za nastavnike koji u čitavom procesu učestvuju, pa su ovakvim stavom potopili sav trud i obesmislili jednu vrlo potrebnu aktivnost? Jer prepisivanje je krađa.
Osim toga, zašto su zadaci sa probne mature vruća vest? Ko je tu zapravo prevaren? Ne ocenjuje se. Nema uticaja na uspeh učenika. Rad na ovom testu samo treba da bude pokazatelj šta deca zaista znaju, kako se snalaze, na čemu treba još raditi. Koji je smisao prepisivanja?
Zato je ovaj događaj, koji našu javnost nije mnogo ujeo, vrlo indikativan. On pokazuje uhodane obrasce po kojima se živi, a oni su duboko pogrešni. On kaže da treba uvek uzeti ono što ti se nudi, uzeti po svaku cenu, jer nikad se ne zna… On kaže da je najbitnije naći rupu u sistemu, snaći se, imati čoveka. On kaže da je dozvoljeno krasti, samo je bitno da te niko ne uhvati. Može se varati u ime nekog ličnog cilja. Jer, prepisivanje je krađa, opet to ponavljam i ponavljaću sve dok mogu. Prepisivanje je nedostojno kićenje tuđim znanjem. Prepisivanje je prevara. U toj prevari jedna strana pristaje da bude opljačkana. Ako ne pristaje, onda nije drug. Druga strana, bez griže savesti, otima. Zašto? Zato što je kod nas znanje roba poželjna, ali ne i neophodna.
U svetu deca ne prepisuju. Smatraju to nedostojnim. Ruglu su izvrgnuti svi u lancu prepisivanja. Kazne za to su vrlo visoke. Ali to su društva koja žive od znanja, koja afirmišu postignuća, koja ne rasteruju svoju decu po inostranstvima, koja imaju formiran nivo časti i stabilan moralni kodeks.
Kod nas su, dakle, najugroženija dobra deca, ona koja poštuju pravila, koja uče. Prevareni su na samom početku svoje karijere. Ona rade i napreduju, ali im se šalju signali da taj napor čine samo za sebe, da to nema neku posebnu vrednost, da je sasvim u redu doći do rešenja zadataka nelegalnim putem, da je drugarski poslati cedulju onome koji pojma nema, da medalja iz neke naučne oblasti neme dugoročni sjaj, nema sa njom crvenog tepiha ni medijske pažnje, jer će se zajednica više obradovati slučajevima: nisam ništa učio, a vidi šta sam sve postigao, zanesena rečenicama: znaš li ti ko sam ja, ili šta ti misliš da si ti.
Da nije ovako, slučaj sa prevremenim objavljivanjem testova bio bi skandal. Ministarstvo bi energično reagovalo. Roditelji i deca bi se bunili. A, nije se desilo ništa. Baš ništa. Niko nije video nikakav problem. Žalosno! I tragično, jer potire sve ono za šta se sva ova deca zalažu i mesecima protestuju. Oni traže poštovanje institucija, znanje i profesionalni integritet. Traže pravdu. Ministarstvo im kaže da su bahati i besni, a onda sprovede probnu maturu gde zapreti svima osim sebi, zažmuri na tabloidno mešetarenje i lupi šamar celoj zajednici. Ta ista zajednica ni ne primeti da se nešto loše desilo jer su navikli, nisu ništa ni očekivali, tako su i oni rasli, pa šta im fali, a onda spremno ispreuzima zadatke sa društvenih mreža i svojoj deci prosledi dobar rezultat. Desi se preklapanje interesa. Svi zadovoljni. Idemo dalje. Samo je pitanje gde. I koliko još dečijih đonova treba odrati da bismo shvatili kako je malo zlo, naš trenutni interes, samo zametak i prećutno pristajanje na ono veće? Koliko još studentskih koraka treba napraviti da bismo shvatili kako je moje dobro ostvarivo samo kao opšte dobro? Koliko je još potrebno decenija…i reči…i grla…da nam znanje postane neprikosnovena vrednost koja se uvažava, koja se ne može kupovati i kačiti kao statusni simbol, koja se ne može krasti.
