Autorka: Biljana Vasić, profesor srpskog jezika i književnosti
Stokholmski sindrom je psihološki fenomen u kojem je osoba zarobljena, zlostavljana ili se nalazi u situaciji ozbiljne pretnje, ali počinje da oseća privrženost, zahvalnost ili čak naklonost prema osobi koja je ugrožava.
Naziv je dobio po događaju u Stokholmu 1973. godine kada su taoci tokom pljačke banke razvili određenu povezanost sa otmičarima.
Kako nastaje Stokholmski sindrom?
Ne postoji jedan siguran mehanizam, ali stručnjaci smatraju da nekoliko psiholoških procesa može doprineti njegovom nastanku.
1. Strah i osećaj ugroženosti
Osoba se nalazi u situaciji u kojoj nema slobodu, ne može lako da pobegne i zavisi od druge osobe. Stalni strah može promeniti način na koji procenjuje opasnost i ponašanje nasilnika.
2. Zavisnost od nasilnika
Kada nasilnik kontroliše hranu, vodu, kretanje ili bezbednost, žrtva može početi da ga doživljava kao jedini izvor pomoći i zaštite.
3. Mali gestovi dobrote postaju veoma značajni
Ako nasilnik, nakon pretnji, učini nešto naizgled dobro, na primer, donese hranu ili se desi gest dobre volje, žrtva to može doživeti kao pozitivan pomak i početi da se emocionalno vezuje za nasilnika.
4. Izolacija i kontrola informacija
Ako je osoba odvojena od porodice, prijatelja i spoljnog sveta, postaje zavisna od nasilnika i ne može da proceni situaciju izvan njegovog uticaja.
Osoba koja je razvila Stokholmski sindrom, nasilnika doživljava kao nekoga ko je važan, oseća zahvalnost za svaku mrvicu koju dobije, plaši se napuštanja jer joj manipulacija koju svakodnevno guta, zatvara kanale racionalnog, oseća čak i krivicu kada razmišlja o slobodi, opravdava ponašanje nasilnika nekim višim ciljem jer, on je dobar i pažljiv, ali ga okolnosti teraju da bude surov, nekad sebe krivi za položaj u kome se nalazi jer nije dovoljno dobra, vredna, pametna, neophodan joj je vođa, pošto sama ne bi nigde stigla, a svet je i onako prepun opasnosti. I što je najvažnije, sve osobe iz svoje okoline koje ukazuju na nasilje i žele da pomognu, koje objašnjavaju da zarobljeni život nije život, doživljava kao neprijatelje.
Stokholmski sindrom možemo posmatrati na pojedinačnim nivou, ali i kao sociološki fenomen, kao fenomen zarobljenog društva, razmisliti da li smo mi kao nacija upali u ralje ovakvog psihološkog mehanizma. Ako smo u svojoj bližoj istoriji imali toliko različitih afera, ako živimo u atmosferi sveukupnog nasilja, ako smo imali toliko stradanja, ako ih imamo svaki dan iznova, ako smo siromašni i gledamo neke pojedince koji se bezobrazno bogate ne skrivajući nepoštene radnje, već ih prikazuju kao moć i bahatost, ako smo ucenjeni elementarnom egzistencijom i saterani u autobuse da kličemo vođi, ako čekamo u redovima za siću…kako to ne vidimo, već se ogorčeno držimo za vazduh, nemamo ni snage, ni želje da progledamo, pa svoje komšije, prijatelje, ili kolege koje ukazuju na sve ovo doživljavamo kao krvne neprijatelje, vređamo ih i potkazujemo, spremni smo da poslušamo, iako se to kosi sa svakim moralom. Ako sve ovo nabrojano ne osećamo kao ropstvo, već kao lični izbor, pa ginemo da to i dokažemo. Kako onda možemo govoriti o zdravom društvu i regularnoj sposobnosti izbora?
Jako je bitno da razumemo šta nam se dešava. To je jedini način da sutra izađemo iz krize i krenemo ka ozdravljenju, da se borba za bolje sutra ne pretvori u osvetu jer takav put vodi u ćorsokak novog kruga nasilja.
Dolaze izbori. Tabori su zakopani. Strane nepomirljive. Biće izborni dan. Ali je najvažnije šta će se desiti nakon toga.
Biljana Vasić, profesorka srpskog jezika i književnosti
