Kada želim sebi objasniti neki društveni problem, svedem ga na svakodnevni nivo. Onaj običan, porodični.
Sve što se nama dešava u proteklih desetak godina, a možda i duže, izgleda mi kao akcija krečenja u nekoj kući. Prljavo je i treba srediti. Angažujete ekipu o svom trošku jer mislite da je to za vas dobro. Oni dođu, sve ispomeraju i razmeste, ceo život se rasklopi, ali trpite jer imate pred sobom viši cilj. Majstore mitite, ćutite i na ono što se ne trpi, samo da sve ispadne kako treba. Materijala uvek zafali, gunđate, ali drešite novčanik. Nedostatke već vidite, međutim, nemoćni ste da bilo šta promenite jer vas glavni moler ubeđuje kako to mora baš tako, krivica nije njegova, već onih koji su radili pre njega. Na kraju, ekipa je završila, zidovi i fasada su novi i čisti, ali je svaka pora načeta i raskupusana. Čeka vas iscrpljujući posao čišćenja, vraćanja života u normalu, sređivanja, bacanja nepotrebnog. Ne možete sve odjednom. Potrebno je vreme, strpljenje, strategija. Olakšani ste za onolike novce, ostali ste u kršu, ali znate da konačno, tek sad, sve zavisi samo od vas.
Analogija je jasna. Shvatili smo šta su nam majstori uradili. Oko nas je mnoštvo fasada iza kojih ne stoji ništa osim natpisa na ulazu koji kazuje pred kojom institucijom se nalazimo. Iza vrata je krš i lom, privid koji se održava na aparatima ili po naređenju koje nije uvek suvislo. Studenti su ta vrata otvorili. Povukli crvenu liniju sa tri uzvičnika. Rekli istinu koje smo svi svesni, ali smo ćutali, vadili se na nemoć pojedinca i prethodna razočarenja. Ali oni ne mogu više i dalje. I neće. I ne treba. Sada je sve, zaista, samo na nama. Svako ko se u svoj posao razabira, mora ponovo da iščita pravila službe, shvati svrhu svog postojanja u ovom društvu i počne dosledno ta pravila primenjivati. Treba očistiti sve zapuštene ćoškove, provetriti, poređati rasuto, vratiti smisao.
Moj resor, škola, već dugo ne radi, samo opstaje. A opstaje po inerciji jer svi znamo koliko je potrebna, mada poslednjih godina ne postoji niko ko je njom u ovom obliku zadovoljan. Ni deca, ni roditelji, ni nastavnici. Do skoro ona je bila strašilo i vreća za udaranje, stalna tema tabloidnog zgražavanja i besnih komentara po internetu. Ne postoji segment koji nije zapljunut, bez obzira da li su to školski programi, obim gradiva, udžbenici, odnos nastavnika i učenika, relacija roditelja i škole, svrha obrazovanja…dakle, sve…Ljuljali su školu da je izvale iz temelja, poništavali i odricali, a ipak tražili da u opštem ludilu bude jedina ispravna.
Nekad su za svu školsku pošast bili krivi nastavnici, nekad deca i njihovi roditelji, ali nikad oni nadređeni koji kreiraju obrazovnu politiku, nikad celokupno društvo koje ne shvata da na đubrištu ne raste blagorodno cveće. Na mestu gde se diplome kupuju, gde je moguće diplomirati, pa tek onda polagati ispite za prekvalifikaciju iz trećeg srednjoškolskog stepena u četvrti, ne može biti motivacije za učenje. U društvu gde ti je stručna sprema samo moralna satisfakcija, a ne preporuka, nema pravde. Školsko dvorište pokriveno kamerama nije garancija sigurnosti, ni zadrška pred banalnošću. Naredbe iz nadležnog ministarstva koje žmure pred stvarnošću, koje se ne interesuju za uzroke problema, već u učionice gaze čizmom, nisu saradnici, već čuvari u logoru. Oni su godinama, vrlo svesno, ignorisali nagomilane probleme, a bes preusmeravali na nastavnike lepeći im etikete neukih, nesposobnih, obesnih jer leže na državnim jaslama, a rade po četiri sata dnevno, lakomih na pare jadnih roditelja koje pljačkaju kroz ekskurzije i nabavke udžbenika.
Nastavnici znaju gde rade i kako rade. Njihov štrajk svakog prvog septembra postao je tema vica. A niko se zapravo nije zapitao zašto se ti nastavnici stalno bune, malo viču, malo se okupe, malo skrate časove, pa se izviždani i opštedruštveno ismejani vrate za katedru da sprovode nemoguće. Sve do ove godine kada je na njihovu pobunu protiv još jedne u nizu prevara pala nadstrešnica, a zatim sve preplavio i bes studenata. Sudeći po višemesečnom otporu i nastavnika i đaka, jasno je ko je u celom prethodnom periodu bio najugroženiji. Jer ni jedna grupa se nije povukla ni pred pretnjama, ni pred ucenama, ni pred ukidanjem plata. O uvredama da ne govorim, jer su one ogledalo časti onoga ko ih izgovara. Nastavnici i njihovi učenici stoje i dalje uporni da ostvare ono što su započeli. Uspostavljanje sistema. Rad institucija. Povratak poštenja, solidarnosti, uvažavanja, vaspitanja.
Studenti, nastavnici i đaci su proces čišćenja započeli. Jedni su ostali bez plate, jedni će možda ostati bez godine. Oni čekaju ostale da se late knjige i metle, da započnu restauraciju, a ne da ostavljaju tužne smajliće kada pročitaju kako se škole vraćaju na redovnu nastavu ili strepe zgroženi kada studenti nekoliko dana zaćute. Čekaju da svi shvate kako niko neće doći da ih oslobodi. Moraju sami imati hrabrosti i vere, moraju imati znanja i uverenja da rade častan posao. Nije teško. Samo treba raditi svoj posao, dosledno, prema pravilima službe. Odstraniti višak. Glasno izgovoriti šta nije dozvoljeno. Sprečiti nepravdu i zloupotrebu. Nazvati stvari pravim imenom. I ne odstupati.
Ovo proleće mora biti rezervisano za povratak istine. Jer samo istina nas može spasiti kroz katarzično suočavanje sa greškama, sagledavanje propasti u kojoj se nalazimo i, shodno rezultatima, trasiranje puta za dalje. Svako prećutkivanje je korak nazad, svesno okretanje glave od maligne ćelije koja će neminovno eskalirati.
Nastavnici i đaci su započeli jedan proces. Pokazali su kuda i kako. Oni neće odustati. Mogu se samo survati u neshvatanje ostatka društva kako sve zavisi samo od nas…jer… bajke su priče za malu decu…srećan kraj nije dobitak na lutriji…nemamo pravo na svoj mali svet u vreme kataklizme…hrabrost nije suva reč, već delo koje iz te reči proizilazi…
