Moja deca znaju šta je rodoljublje. Ona ga ne pevaju. Ne tuku se po tribinama u ime njegovo. Ne zariču se. Ona ga žive.
Zato što mi učimo kako je domovina znanje i lepo vaspitanje. Zato se javimo svakom na ulici i ne sejemo đubre oko sebe. Ni materijalno, ni verbalno.
Mi učimo da je domovina i lepota i golgota. Zato se odričemo u ime višeg cilja. Rasklapamo kavez da napravimo livadu.
Za nas su svetli grobovi svuda. Jednako su nam bitni i Luka Lazarević, i Draga Ljočić, i Stanislav Vinaver, i Cicvarići. Jer domovini svako daje najbolji deo sebe.
Moja deca idu po zemlji u kojoj su paščad puštena, a kamenje svezano, ali za kamenom ne posežu. Oni napadaju istinom. A brane se čašću.
Moja deca su đikala u lažigaćama. Hranjena su postom, gatkama i uspavankama. Zato gnev po cele noći do oblaka pali. Izabrali su život. A ne imitaciju.
Moji đaci su slušali Molitvu zaspalom gospodu: „I dan i noć bežeći za svojim osirotelim narodom, od mesta do mesta“…pa su bili tužni. Sačekali su kraj pesme: „I tako ridanje na ridanje prilažemo i niotkuda pomoći“…pa su bili besni. Jer dokle plakati. Oni više ne beže, već idu u susret.
Moji đaci nemaju zavet. Oni su napisali edikt. Zato što je zavet pojedinačna obaveza, a edikt pravo za sve.
Moji đaci su iz Mačve. Oni znaju da domaćin ne da na zemlju, a hajduk na sebe. Naša Mačva leži na vodi, bistro je i oko nas i ispod nas. Mi vozimo trule traktore, ali gledamo u vedro nebo. Bez sunca ne možemo. Sa zemlje nećemo. Zato ćemo zbog rudnika suditi za veleizdaju.
Mi smo iz grada sa tri ordena. Kršteni smo u crkvi kojoj je posle rata ostalo pola zvonika. Naučili smo se maršu trčeći do Jarka. Mi se ne kopčamo na leđa. Nama tu rastu krila. Ostao nam zametak.
Moja deca danas rade test za koji sam ih pripremala decenijama. Sve što smo učili, bilo je namenjeno slobodi. Vežbali smo da otvorimo oči. Da progovorimo i visoko dignemo glavu. Da ne gledamo u mulj. Svet nam je kompas. U srcu ritam. U ruci plamen. Na glavi zrak.
