Imamo studente koji hoće da uče, ali odbijaju da kupe kartu u jednom pravcu. Oni žele da govore, bez straha od stenica, žele pravdu koja se ne tumači po volji.
Imamo profesore koji hoće školu gde se neće stideti, gde znanje nije izdaja, već ugled i dostojanstvo. Ovi profesori neće da im se prepakuje novčanik prema dubini savesti. Njihov alat je jezik. Ne može im ga niko vezivati.
Imamo sudije koje hoće da sude, ali im se prsti iseku na nečasti. Optuženi ih prozovu krivcima. Ove sudije bi zamenile površinu dubinom jer im je dosta zemlje u kojoj svi znaju zakon, ali najviše cene rupe.
Imamo lekare i sestre koji hoće da leče, ali ne mogu da podele jedno radno vreme na pedeset pacijenata. Nisu učili takvu matematiku. Niti su u mogućnosti da budu na dva mesta u isto vreme.
Imamo poljoprivrednike koji hoće da oru, ali neće da vade iz zemlje gubitak. Guraju ih pod koru, satiru ledom, dave ih porezom, a oni voze ono što je odavno za muzej i smetaju rudniku da nikne iz žita.
Imamo novinare koji hoće da izveštavaju, ali su ih pomešali sa dobošarima koji saopštavaju obznane i po potrebi najavljuju cirkus. Novinari pišu, a dobošari lupaju. Prvi misle svoje, drugi recituju naručeno.
Imamo političare koji hoće da zastupaju, ali su neki pre njih politiku bacili u blatnjavo korito. I sad, ko god želi da je nađe i spere, postaje sumnjiv. Jer, zašto bi se iko pristojan flekao?
Imamo decu koja hoće da rastu, smeju se, putuju. Ona neće roditelje žrtve koji u njihovo ime ćute jer može biti i gore. Neće komšije psovače. Oni žele da budu deca svih nas. Zahtevaju pravo na vedre dane, zajednički ručak nedeljom, razgovore i šetnje.
Sve mi imamo. Samo treba da skinemo poklopac koji nam je ukinuo vazduh. Disati, samo treba disati, slobodno, sa uverenjem da je svežina tu, svuda oko nas. Ona dolazi jer ne postoji moć koja može ukinuti dobrotu.
