Beše Dan pobede. Ove godine vrlo čudan, baš zato što se pojavio i angažovao svakoga da pokaže koliko mu je do toga stalo i na kojoj je strani. Kažem, pojavio, jer prethodnih godina to je bio tihi praznik malobrojnih.
Kod nas rodoljublje i nacionalno sećanje nema suštinsko i temeljno uporište, nije sraslo sa narodom, već se okida sa strane, pokreće lavinu i onda se sećamo svega što smo prethodno zaboravili, a zaboravićemo opet ako nas neke spoljne okolnosti ne motivišu. Istorija za nas nije egzaktna nauka, već alhemičarska vreća iz koje svako izvadi šta mu po prigodi treba. Nemamo kulturu sećanja, nestala je sa starom federacijom, pa smo dobili nove praznike, ali retko ko danas sa pouzdanjem zna zašto slavimo 11. novembar ili 15. februar. Takvim narodom se lako manipuliše jer je to narod neukorenjen u sebi, iščupane su mu decenijske vrednosti, pomršeni konci, pa baulja između dnevnopolitičkih potreba. Tako je mogao, nošen mitom, pohrliti u ratove devedesetih, ogrćuči se zastavama jednog po svemu davnog vremena, usput zaboravljajući i uz prezir lomeći sve ono što ga vezuje za realne činjenice savremene istorije.
I danas političke vođe manipulišu rodoljubljem. Prvo su za sebe prisvojili svako obeležje nacionalnog, državu poistovetili sa ličnom sudbinom, pa svakog ko je kritičar obeležavaju kao izdajnika, uz prigodni atribut koji odgovara trenutnoj agendi. Tako smo, od prilike, do prilike, dobili ustaše, boljševike, američke špijune, luksemburške televizije. Osim toga, vlast se istorije dohvata u svakom osetljivom trenutku, preteći kako će ona ubuduće izrađivati narativ nacionalnog kroz udžbenike ili će zakonodavno rešiti pitanje pijeteta nad žrtvama. Nema dovoljno reči da se opiše koliko su ovakvi uplivi pogrešni i potencijalno opasni. Jer, kad zbog svog ćefa, za račun lične promocije, povadiš iz istorijskog samo ono što ti parcijalno odgovara, dobiješ kolektivno slepilo. Zašto bi politika pisala udžbenike iz istorije? Imamo za to vrlo stručne ljude. To bi bilo isto kao kada bi politika krenula da dekretom odlučuje o procedurama lečenja. Zašto bi se zakonom određivalo koja memorijalna mesta imaju đaci posetiti? Šta se želi ovakvim istupima, osim da se pokaže kako oni drže štap kojim će ukazati na ono što predstavlja vrednost nacionalnog, imaju tapiju na prošlost svih nas, oni će nam je tumačiti, oni znaju šta je za nas najbolje. Struka se ne pita.
Na našem pijanom brodu rodoljublja prošli smo različitim morima, polupali se više puta, ali do pameti do danas nismo došli. Jer nam je pamet kratka, a poštovanje ne seže dalje od dva kolena. Zato ne znamo koliko je žrtava bilo u NATO bombardovanju. Ne znamo ni koliko je ljudi nestalo u ratovima devedesetih. Dve godine od Ribnikara nemamo ni ideju za memorijal. U Duboni i Malom Orašju porodice su same podigle spomenike. To su događaji iz bliske ili relativno bliske prošlosti. Prvi i drugi svetski rat su već daleka prošlost i, kao i ratovi devedesetih, toliko su izrešetani politikom da običan čovek ne može sa sigurnošću da nabroji dva tačna istorijska podatka. Sve je pod znakom sumnje i podložno relativizaciji, pogotovo što se naš čovek o svojoj istoriji najčešće obaveštava kroz feljtone upitnih medija. Zašto? Politika je vrlo svesno i istoriju i kulturu sećanja svela na senzacionalizam i rasprave oko slavskog stola.
Kako je u našem gradu?
Krenimo od spomenika mišarskim junacima. Devastirano, kraj puta, sa spomenikom na kome se cveće polaže samo jednom godišnje, a onda je prepušteno prašini i suncu do sledećeg vašara, jer se u vašar pretvara obeležavanje Mišarske bitke. Poprsja junaka jedva da odgovaraju nadgrobnom spomeniku na običnom groblju, postavljena su nekako nasumice, a nalepnice na jednom objektu pored, koje prikazuju dvoglavog orla, previše liče na oznake Vermahta.
Spomenik ispred hotela sa tri ordena je lep, na dobrom mestu, kao i onaj ispred crkve, ali slabo ko zna zašto su postavljeni i kome su namenjeni. A trebalo bi da znamo kakvu žrtvu je naš grad dao tokom Prvog svetskog rata. Ne bi smeo da postoji ni jedan stanovnik Šapca kome su ova dva obeležja nepoznata.
Stari grad na Savi je posebna priča. Prvo zapušten, pa onda popravljan, sada deluje kao simbol naše trenutne svesti. Tvrđava iz doba Turaka je prvo bila prepuštena sama sebi, a zatim je neko rešio da je popravlja, potpuno nestručno i divljački, dodajući zidarluke koji će odgovarati nekoj samo njemu poznatoj nameni. Sada ona stoji tako frankenštajnski okrpljena, najčešće u travi i smeću, neupotrebljiva, iako se u više navrata pokazalo da može biti mesto vrlo inspirativnih događanja.
Stari mlin, svedok strahovitih stradanja jevrejske zajednice, ali i svedok solidarnosti Šapčana, stajao je kao predmet planiranja, obećavanja i sporenja, sve dok nije izgoreo. Na zgarištu se čitav Šabac posipao pepelom kajanja uz međusobne optužbe, ali je zaboravio da u proteklom periodu niko nije uradio ništa da se ovaj spomenik sačuva i osmisli.
Benska bara, kasarna prema Jevremovcu, mesta streljanja i stratište tokom Drugog svetskog rata, nemaju nikakvo obeležje. Hodamo po mrtvim uspomenama, nesvesni stotina koji su baš tu nestali. Kao što su nestale i Mileva Kosovac, Nata Jeličić, Vera Blagojević, devojke koje su poginule u borbi protiv fašizma, a zatim nastradale od svojih koji su, u naletu potrebe za revizijom istorije, izbrisali njihova imena sa škola i ulica. Nata Jeličić je opstala u nazivu škole samo iz proceduralnih razloga, znam, bila sam prisutna. I još je mnogo takvih primera. Jer kod nas su revizije neprekidne pošto smo imali dve dinastije, period građanski i period socijalistički, a zatim postsocijalistički i ovaj danas primitivistički. Svako je tu morao da precrta bivše da bi upisao svoje.
Tako naš narod, po potrebi i trenutnom raspoloženju, zanesen inercijom trenutka, svoje žrtve ponovo ubija, a ugledne i zaslužne precrtava. Zato i jesmo jedan nesrećan narod, spreman da se prikloni vođi, a zaboravi prošlost, zavesla željan boljeg života i dozvoli da mi se prepakuje genetski kolektivni kod. A onda se, opet ponesen bujicom, seti nekog poželjnog mesta, ili mu taj vođa podvikne sa bine i on se uključi u dokazivanje ko je veći patriota. Nevolja je u tome što vođi nisu dovoljni samo rodoljubi. On mora imati i izdajnike, ili bar one koji koče na pramcu napretka. Zato se on povremeno zagnjuri u mrak prošlosti i oživi neki fakat, dovoljno upotrebljiv da oposli ili podigne prašinu. To nam je bio Deveti maj ove godine. Već sledeće može biti nešto drugo.
