Sa velikom tugom se opraštamo od Tomislava Marinkovića, jednog od najznačajnijih savremenih pesnika koji stvara na srpskom jeziku, a koji je, nakon duge i teške bolesti, preminuo u 76. godini. Pamtićemo ga po čovečnosti, plemenitosti, ali i stihovima koji su oda običnom čoveku i jednostavnom životu.
Tomislav Marinković je rođen 8. februara 1949. godine u selu Lipolistu. Osnovnu i srednju školu je završio u Šapcu. Objavio je knjige pesama: „Dvojnik“ (1983), „Izvesno vreme“ (1985), „Stihovi“ (1991), „Sumnja u ogledalo“ (1996), „Škola trajanja“ (2003), „Svet na koži“ (2007), „Običan život“ (2011), „Putovanja kroz blizine“ (izabrane pesme, 2013), „Nevidljiva mesta“ (2015), „Izdvojene tišine“ (izabrane pesme, 2016), „Šta o nama misle anđeli“ (2024).
Za knjigu „Škola trajanja“ dobio je Nagradu „Branko Miljković“, ali i Nagradu za najbolju knjigu na Sajmu knjiga u Šapcu. Nagrade „Vasko Popa“ i „Miroslav Antić“ dobio je za knjigu „Običan život“. Pesma „Brojevi“ nagrađena je „Zaplanjskim Orfejem“, a za ukupno pesničko delo dobio je Disovu nagradu (2016).
Priredio je i knjigu „Pisac u vrtu, najlepše priče i pesme o biljkama i prijateljstvu“ (2016).
Postojao sam, pod blagim
prolećnim nebom,
ja čovek, ja misao,
ja prozor kroz koji duša gleda
obeskućeni, rasuti svet?
Za poslednju zbirku poezije „Šta o nama misle anđeli“ dobio je Zmajevu nagradu Matice srpske, Nagradu „Stevan Raičković“ i Drainčevu nagradu.
Pesme Tomislava Marinkovića prevođene su na engleski, ruski, španski, portugalski, slovenački, japanski i makedonski jezik.
