Srbi na Kosovu naučili su da čuvaju živote, imovinu i svetinje, ali i da nose teret tragedija, svesni da bi u suprotnom sve moglo biti oduzeto, uništeno ili spaljeno, dok bi počinioci ostali nekažnjeni. Na 17. mart posetili smo Lipljan, Čaglavicu i Kosovo Polje – mesta koja su pre 21 godinu bila na udaru nasilja, ali iz kojih Srbi i danas poručuju da su opstali, i da je to najvažnije.
Na današnji dan 2004. godine započeo je trodnevni pogrom Srba na Kosovu, pokrenut nakon lažne vesti Radio-televizije Kosova da su Srbi odgovorni za utapanje trojice albanskih dečaka iz sela Čabra u reci Ibar. Iako je UNMIK ubrzo demantovao tu tvrdnju, nasilje je eskaliralo.
Nemiri su započeli u Severnoj Mitrovici, a zatim su se proširili na Čaglavicu, Prištinu, Podujevo, Vučitrn, Istok, Đakovicu, Lipljan, Uroševac, Vitinu, Suvu Reku, Obilić, Prizren, Gnjilane, Kosovsku Kamenicu, Peć i druga mesta.
U pogromu, koji je trajao 17, 18. i 19. marta, ubijeno je osam Srba, povređeno najmanje 170, a više od 4.000 ih je proterano. Oko 900 srpskih kuća je uništeno, dok su 35 verskih objekata, uključujući 18 spomenika kulture, zapaljeni i oskrnavljeni. Zauvek su izgubljene neprocenjive ikone i nepokretna kulturna dobra. Više mesta je ostalo etnički očišćeno.
U sukobima sa međunarodnim snagama, koje su pokušavale da zaustave nasilje, stradalo je i 11 Albanaca, dok su desetine pripadnika KFOR-a i UNMIK-a povređene.
Pogrom se odvijao pred očima hiljada pripadnika međunarodnih mirovnih snaga, ali to nije sprečilo razaranje i progon. Za Srbe koji žive na Kosovu, mart je mesec bolnih sećanja – na početak NATO bombardovanja, na martovski pogrom, na izgubljene živote, domove i svetinje. Posebno teško ga doživljavaju oni koji su tih dana izgubili svoje najbliže, prijatelje, komšije ili porodična ognjišta.
